0
"15 ronilaca je u ponedeljak popodne došlo na Vlasinsko jezero kako bi pomogli u potrazi za našim drugom Nikolom ali im je rečeno da jezero može pretraživati samo policija. Prolaze dani, mi molimo nadležne u Srbiji da dozvole i drugim ljudima koji su zainteresovani da nam pomognu i da se u akciju potrage uključi Francuska, čiji smo državljani. Rečeno nam je da je za to potrebno da nadležni organi u Srbiji upute dopis Francuskoj..."
Ovim rečima u razgovoru sa reporterima „Nove“ govori Elena P, drugarica Nikole Miljkovića (28) rodom iz Leskovca, koji inače živi u Francuskoj. Miljkoviću se izgubio svaki trag nakon što mu se 15. avgusta oko 15.00 časova na Vlasinskom jezeru prevrnuo skuter. Zajedno sa Nikolom na skuteru je u kobnom trenutku bio i njegov brat od tetke David D. (24) iz Togačevca kod Lebana, koji je uspeo da se spase. Nažalost, Nikola je nestao pod vodom i potraga za njim traje otkako su ronioci Ministarstva unutrašnjih poslova došli na jezero.
„Najveći problem predstavlja to što dani prolaze, a potraga ne daje nikakve rezultate. Teško nam je da razumemo zbog čega Srbija ne želi da zatraži pomoć od Francuske, čiji smo mi državljani, da se više ljudi uključi u potragu. Pokucali smo na sva vrata ali nam je rečeno da dok Srbija ne da zeleno svetlo, niko iz Francuske, niti bilo koji drugi dobrovoljac ronilac, ne može da uđe u vodu i da traži Nikolu“, objašnjava nam Nikolina drugarica.
Miljković inače, kako smo ranije saznali, poseduje i srpsko i fracusko državljanstvo, živi u Francuskoj, a u Srbiju je došao kako bi roditeljima kupio stan.
„Bio je spreman sve da učini za svoje roditelje, toliko je toga želeo i planirao da im priušti, posebno svojoj mami, bilo mu je najvažnije da su svi oko njega srećni i nasmejani. Nikola je moj drug, moja drugarica, družimo se godinama i ne mogu da odem u Francusku znajući da je on i dalje u vodi. Kao veliki pravoslavac, dobar čovek i osoba od koje nisi mogao da osetiš ni trunku negativne energije, najmanje što zaslužuje jeste da se njegovoj porodici pomogne u pronalasku tela i da se ova agonija što pre okonča“, govori Elena.
Potvrđuje reči Nikoline majke da su na Vlasinskom jezeru bili ljudi iz francuske ambasade, da im je veoma žao zbog svega što je zadesilo Nikolu i njegovu porodicu, ali da nažalost osim saosećanja u ovom trenutku ne mogu ništa više da im pruže, osim ukoliko Srbija to ne dozvoli.
Majka Nikole Miljkovića, Katarina Miljković, ispričala je ranije za portal Nova.rs da ne zna kome više da uputi molbu da dođu i pomognu u potrazi za njenim sinom.
„Jedan čamac Žandarmerije sa roniocima je na jezeru, tri čamca sa sonarima su doneli ljudi dobre volje. Došli su svi koji su mogli, prijatelji prijatelja. Svi se maksimalno trude, traže. Neprestano dolaze ljudi, ali nisu svi obučeni i sposobni da pomognu. Od profesionalne pomoći imamo samo jedan čamac iz Beograda. I oni se trude neprestano, zaista maksimalno daju napor, ali nedovoljno je. Taj njihov čamac kada plovi jezerom i traži često ga ni ne vidimo koliko je površina vode velika“, kaže neutešna majka.
Kazala nam je da je ogorčena što je niko iz Vlade Srbije nije kontaktirao niti odgovorio na apel koji im je uputila.
0
0
0
„Predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić je trebalo da prisustvuje svečanom otvaranju stadiona u Leskovcu, ali smo dobili informaciju da ipak neće doći. Mi smo najavili skup građana, odštampali smo i majice sa Nikolinim likom jer želimo da ukažemo na činjenicu da sredstva i pomoć države nisu dovoljna i zato želimo da se obratimo na taj način kako bi nam izašao u susret i pomogao da ubrzamo potragu za Nikolom“, navodi majka, pa dodaje:
„Apelujem kao majka deteta koje je osam dana u vodi da se obrate Francuskoj ambasadi i da, pošto očigledno nisu u mogućnosti da sami pronađu moje dete, zatraže pomoć ljudi koji žele da pomognu ali ne mogu mimo zakona“, kaže kroz suze potresena žena.
Katarina sa suprugom i sinovima godinama živi u Parizu, a za nesreću je saznala od rođene sestre.
„Pozvala me je tog dana oko 17.00 časova i rekla da je Nikola nestao u Vlasinskom jezeru. Suprug i ja smo već u 22.00 krenuli za Srbiju. Od tada sedimo pored jezera i čekamo našeg sina, tu čekamo, tu plačemo, tu se nadamo. Suprug mi je rekao: Dok svoje dete ne nađem, od vode se ne odvajam“, jedva izgovara potresena žena.