0
Grupa dečaka, tog popodneva 12. jula 2000. godine, krenula je na pecanje na Dunav. Nedaleko od Golubačke tvrđave u plićaku Dunava, koji je tad imao nizak vodostaj primetili su kako iz vode viri drveni sanduk. Neprijatni miris koji se širio bio je nepodnošljiv. Jedan od dečaka pozvao je ostale pecaroše do kojih je mogao da dođe. Njih nekolicina približili su se sanduku i kada su pomerili poklopac ugledali su ljudsko telo u raspadnutom stanju bez glave, trup bez ruku i do struka zaliven betonom. Kada su se oporavili od šoka pozvali su policiju koja se sjurila na Dunav. Ovo otkriće bio je uvod u najmisteriozniju priču, koja ni posle 20 godina nije rešena i zaboravljena. Nađena su tri takva sanduka. Ko su bili ubijeni, ko ih je zalio betonom i zbog čega ostala su pitanja bez odgovora.
Daljim uviđajem otkiveni su parčići i dokazi da je zapravo trup bez glave i ruku bio zaliven betonom, ali očito nije sačekano da se on stegne, nego je telo sa svežim betonom bačeno u vodu. Jedan deo betona je pukao i otkrio telo koje se raspadalo. Neke procene govorile su da je telo verovatno bačeno pre pola godine. Policija je tokom uviđaja na 10 metara nizvodno otkrila još jedan sanduk, priručno sklepan, ali neoštećen. I u njemu je pronađeno zabetonirano telo. Treći identičan sanduk ronioci su otkrili u vodi tri dana kasnije.
Sva tri tela odnesena su do drobilice za kamen kako bi se skinuo beton i omogućila identifikacija. Oni koji su tad prisustvovali razbijanju sanduka kažu da je poprilično zaudaralo. Uviđajem je utvrđeno da su dva tela bila cela – imala glave, ruke i noge. Opisi u srpskoj štampi iz tog perioda svedoče da su tela bila spakovana u debeli beton, da su posle razbijanja bila u poodmakloj fazi raspadanja i sećaju se da je treći leš imao maramu preko usta.
Pretpostavljalo se da su tela stigla iz Rumunije, ali ono što je budilo sumnju je sumnja da je onaj ko je bacio te sanduke u Dunav znao da je tu reka bila poprilično duboka i da su tela otkrivena samo zahvaljujući niskom vodostaju, koji se iz dana u dan smanjivao.
Inače lokalnoj policiji, ali i policijskim stanicama nije bio prijavljen nijedan nestanak bilo kog meštanina. Zato je to bio povod da počnu nagađanja da su ta tela dovezena zapravo u Golubac i bačena.
Policija je odmah započela istragu. Ono što je otežavalo čitavu stvar bio je raspad tela do neprepoznatljivosti, nemogućnost identifikacije. Sa njih je pokupljeno bilo sve što bi moglo da oda neki identitet žrtava. Postojale su dve dileme odakle su tela bačena. Prva i najverovatnija da je u pitanju bio neki kamion, koji se zaustavio uz put i iz koga su izbačeni sanduci u Dunav. I druga verzija priče, prema kojoj je to urađeno sa nekog manjeg broda. Prema položaju sanduka mnogi su bili ubeđeni da su tela izbačena iz kamiona.
Dug boravak u vodi uticao je na tela da budu neprepoznatljiva. Analize koje su se tad radile nisu bile toliko pouzdane kao danas, a priča o DNK je tek bila u povoju i do prve laboratorije trebalo je sačekati još tri godine. Policija je na sve načine pokušavala da dođe do bilo kakve informacije o tome kome tela pripadaju.
Tela su na kraju sahranjena kao N.N. osoba bez imena, kako se radi u takvim slučajevima. Ceo slučaj je ubrzo stavljen u ad akta i zaboravljen. Međutim, ostalo je nagađanje ko su bile osobe koje su zabetonirane, ko ih je i zašto ovako nemilosrdno likvidirao, stavio u sanduk i bacio u Dunav. Jedini izvestan motiv je da je neko zapravo hteo da tela ne budu nikad otkrivena.
Dugo godina u medijima se provlačila teorija koja je bila plod nagađanja i spekulacije, bez ijednog konkretnog dokaza i utemeljenja, da su pronađeni leševi možda bili povezani sa ubistvom Vlade Kovačevića Trefa 1997. i pljačkom koju je godinu dana kasnije izvršio njegov sin iz prvog braka Andrej.
Pronalazak tri tela dovodio se i u vezu misterioznog nestanka Dorćolca Iso Lera Džambe kome se svaki trag izgubio 23. septembra 1992. godine posle incidenta ispred jedne kockarnice u strogom centru grada, kada je prebijen i od kada mu se gubi svaki trag. Međutim i ovo je bila spekulacija za koju niko nije imao nijedan konkretan dokaz.
Navodno iz Beograda, ali širom Srbije tih godina nestalo je bez traga mnogo ljudi. Ono što je budilo najveću sumnju je to što policija nije nikad uspela da, čak i kad je tehnologija otišla miljama napred, ponovo pokrene istragu i konačno reši misterioznu smrt trojice muškaraca.
Loš pokušaj kopiranja
U Srbiji je kad su u pitanju mafijaške likvidacije isključivo korišten kalašnjikov i primenjivana je sačekuša. Ali nije bilo slučaja da je neko zaliven betonom ili su mu na noge stavljene betonske cipele, kao u Čikagu i Njujorku 1930-tih godina prošlog veka. To betoniranje nekako je više postalo popularno u filmovima o gangsterima, ali i crtanim filmovima, pa i strip kulturi, nego što je zaista bilo primenjivano i korišteno. Bilo kako bilo, ovaj zločin je zgrozio Srbiju.
