1
Miodrag Majić, sudija Apelacionog suda, izjavio je da je Srbija danas mnogo bliža arhaičnim orijentalnim despotijama nego modernoj, manifestno željenoj Evropi.
Njegov tekst, koji je objavljen na okruzenje.net, prenosimo vam u celosti.
„Harmonizovano sadejstvo populističkih metoda i kulturnog obrasca doprineli su sveopštem utisku da je, kada je o vladavini prava reč, Srbija danas mnogo bliža arhaičnim orijentalnim despotijama nego modernoj, manifestno željenoj Evropi.
Za većinu ovdašnjih građana, priča o vladavini prava predstavlja ništa drugo do larpurlartističkog drugosrbijanskog mudrovanja od kojeg nikada nije bilo nikakve vajde. Jer vladavina prava se „ne maže na hleb”, niti se njome grade putevi, pročišćava vazduh ili smanjuje količina otpada u rekama. Za veliku većinu ovih tranzicionih realista stvar je jasna – vreme je okanuti se ćorava posla i posvetiti se, kako naši političari vole da kažu, životnim problemima građana.
Uporedo s ovakvim rezonovanjem, s vladavinom prava se, možda još i više, šegače ovdašnji vlastodršci. Potpuna devastacija institucija, njihovo sve češće izvrgavanje ruglu i koncentrisanje sve tri grane vlasti u ličnosti jednog čoveka, u potpunosti su usaglašeni sa ovakvim sentimentom. Harmonizovano sadejstvo populističkih metoda i kulturnog obrasca doprineli su sveopštem utisku da je, kada je o vladavini prava reč, Srbija danas mnogo bliža arhaičnim orijentalnim despotijama nego modernoj, manifestno željenoj Evropi. U prilog ovoj tvrdnji možda najbolje svedoči i činjenica da se, kao retko gde, u čaršijskom vokabularu ustalila čak i posprdna konotacija termina „legalista”. Njime se, umesto afirmativnog označavanja pojedinca ko se zalaže za poredak zasnovan na ustavu i zakonima, difamira „dokoni pop koji i jariće krsti”, koji se kao u onoj Brozovoj, „drži zakona kao pijan plota”.
Posledice ovakvog pristupa su morale biti predvidive. Društvo koje ne uviđa uzročno-posledičnu vezu između vladavine prava i sveopšteg kvaliteta života, osuđeno je na propadanje. Upravo na ono i onakvo kakvom smo svedoci. Pored najvidljivije devastacije institucija, današnju Srbiju pogađaju ekonomsko i kulturno siromaštvo, sve veći jaz između malog broja obogaćenih i velike većine osiromašenih, masovno iseljavanje mladih i obrazovanih, preuzimanje najviših državnih položaja od strane mediokriteta, kao i sve opasnije trovanje vazduhom… Pa ipak, za većinu onih koji su u ovdašnjem smogu ostali, vladavina prava i dalje ostaje dosadna, neživotna tema.
Zbog toga ne čudi što se i u ovoj oblasti učimo ne na iskustvima drugih, već na sopstvenim greškama. Poslednji izveštaj Evropskog parlamenta o Srbiji, zajedno sa usvojenim amandmanima, govori tome u prilog. Jasnije nego ikada ranije, referat evropskih parlamentaraca opominje ovdašnje političke aktere, ali i sveopštu javnost, koliko je toga trulog u brižljivo stvaranom imaginarijumu. Mnogo direktnije, sasvim nedvosmisleno, ovaj put se govori o svemu onom o čemu već čitavu deceniju govore svi oni koji ne pristaju na učestvovanje u opsenarenju. Jednom rečju, dok smo se zanosili „neverovatnim ekonomskim i političkim uspesima Srbije koju sada svi u svetu poštuju”, probudili smo se u društvu potpuno devastiranih institucija, duboko premreženom organizovanim kriminalom sa pravosuđem koje je u potpunosti nesposobno da ovim izazovima odgovori. Za razliku od mnogih ranijih ocena ove vrste, kada se diplomatski oprezno kalkulisalo procentom pohvala i kritika, sada je sve tu – i ocena stanja u pravosuđu ali i pominjanje konkretnih afera kao što su Savamala, Krušik ili Jovanjica. Sve ono što godinama znamo, ali što godinama prećutkujemo.
Pored toga, sada je i sasvim jasno rečeno – pravosuđe a ne Kosovo, biće osnovno ispitno pitanje za ovdašnje ponavljače. Biće neophodno pokazati sve ono što svih ovih godina nedostaje – brze, efikasne istrage pomenutih i mnogih drugih afera, procesuiranje korupcije povezane sa najvišim vrhovima vlasti, nezavisno sudstvo…
Poznajući ovdašnje prilike, ali i pomenutu zainteresovanost građana za ove stvari i njihovu obaveštenost o istima, za očekivati je da će domaći lideri i u narednom periodu osnivanjem novih radnih grupa, posebnih odeljenja i usvanjem najnovijih propisa, kupovati vreme. Pa ipak, šta god da bude prosipano sa kanala sa nacionalnim frekvencijama, kroz tabloide ili iz usta renta-analitičara, neće biti moguće opovrgnuti činjenicu da je naše „carstvo ogoljeno” ali i da ta golotinja nikome ne pruža prijatan prizor. Pre ili kasnije, doći će do bolnog suočavanja sa posledicama činjenice da smo nažalost, sasvim opravdano, označeni kao zemlja koja ozbiljno kuburi s još jednom od osnovih civilizacijskih tekovina – uređenjem društva na zakonu, a ne na vladavini onog ko u ruci ima topuz.
Ko će na kraju od ovakvog stanja imati štete? Političari, direktno, sasvim sigurno ne. Nedostatak kontrolora u vidu pravosuđa i striktnog poštovanja zakona, kartkoročno gledano, njima je oduvek bilo od koristi. Njihovi poslovi, zakulisne radnje, međusobni razračuni i bogaćenja i dalje će se u ovakvim uslovima odvijati nesmetano. Stari i novi zaštitnici u vrhovima pravosuđa, omogućiće odvijanje igre po pravilima koja su pobedom na izborima ispisali. Međutim i druga strana ove jednačine jednako je izvesna. U ovako skrojenom društvu, patiće i dalje građani. Većina njih će nastaviti da živi na rubu egzistencije, voziće se razlokanim putevima i lečiće se u oronulim bolnicama, ali i to samo ako uspeju da obezbede lekove i gazu.
I bivaće sve gore, jer nas istorija uči da nijedno bezakonje ne prestaje samo od sebe. Ovakvo stanje trajaće sve dok ne počnemo da učimo iz iskustava društava koja su tim putem krenula mnogo pre nas i dok ne shvatimo uzročno-posledičnu vezu s početka ove priče. Vladavina prava, slobodno tužilaštvo i nezavisno sudstvo najdirektnije su odgovorni za ekonomski prosperitet, čist vazduh i bolju zdravstvenu zaštitu. Tek ako i kada to jednom konačno shvatimo, toliko očekivane promene u društvu počeće postepeno da se odvijaju“.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
