0
Poznati beogradski kriminalac Romeo Savić, koji je pronađen bez znakova života na Voždovcu 1994. godine, bio je jedna od kontroverznijih ličnosti tog doba. Uprkos tome što je zvaničan uzrok njegove smrti bio da se predozirao lekovima, buran život i iznenadna smrt i danas intrigiraju javnost.
Romeo Savić pronađen je mrtav ispred svog stana na Voždovcu u ranim jutarnjim satima, 1994. godine, samo nekoliko sati nakon što mu je stigla poruka na pejdžer od jedne devojke da izađe da se vide. Upravo ta devojka kasnije je tvrdila da nije poslala nikakvu poruku i da se nije videla sa Romeom. Prema zvaničnim informacijama, umro je od prevelike doze lekova koji se koriste za neutralisanje efekata kokaina.
Pročitajte još:
Samo dva meseca pre svoje smrti Savić se našao u fokusu javnosti jer je često govorio o „prljavim policajcima“ i dilerima koji su radili sa policijom, te se hvalio kako im je oduzimao „robu“ i automobile.
„Otimao sam robu i vozila prljavim policajcima. Voleo sam da to radim inspektorima koji su i sami kriminalci, a nisu imali smelosti da stanu naspram mene. Možda sam i preterivao, ali se kunem da niko pošten od mene nije nastradao. Uvek sam uzimao od cinkaroša, pijanaca i ‘indijanaca’, ponižavao ih i maltretirao! Često sam to činio zbog drugih. Posle me je to mnogo koštalo“, istakao je Savić prilikom intervjua koji su preneli brojni beogradski mediji.
Savić je bio jedan od retkih kriminalaca iz tog doba koji nije voleo da taj epitet stoji uz njegovo ime i prezime, iako je to i bio. Govorio bi kako mu je poštenje iznad svega, da neke stvari radi zato što „mora“, a ne zato što voli novac.
„Svi znaju da je Beograd pun policijske droge. Ima u policiji čestitih ljudi, pravih šmekera, kojima je jasno šta se dešava i ne prodaju se za 50 ili 100 maraka. Čak i ja imam trojicu prijatelja inspektora, normalnih ljudi. Vrlo dobro znam da bi me sutra stavili iza rešetaka, kada bi našli dokaze protiv mene. Toga sam svestan i ne zameram im, jer su pravi policajci“, rekao je Savić samo dva meseca pre svoje smrti.
Nikada do kraja nije objasnio šta je radio sa narkoticima koje otme, ali se veruje da ih je dalje preprodavao i uprkos priče o plemenitom prestupniku, od toga je po svemu sudeći zarađivao. Tvrdio je da je nekoliko puta upadao u kuće ljudi koji su rasturali drogu koju bi im oteo, uz konstataciju da nisu smeli da se bune jer su narkotici bili „službeni“.
Savić je policiju krivio za mnoge stvari, pa i za sunovrat njegove romanse sa jednom Novosađankom. Govrkalo se u tom gradu provodi najviše vremena upravo zbog nje, a kada su na kraju raskinuli, zasluge za to prepisao je policiji.
Savić je ostao upamćen i po bliskom odnosu sa Aleksandrom Kneževićem Kneletom. Upravo u vreme kada je Knele ubijen u hotelskoj sobi u Beogradu, pojavila se informacija da ga je tokom noći na recepciji hotela u kom je živeo, tražio jedan prijatelj. Bio je to navodno Romeo Savić, koji ga je pozvao oko 3.00 sata iza ponoći. Knele na taj poziv nije odgovorio, zbog čega je Savić ostavio poruku da mu se javi. Ubrzo se saznalo da je Knele likvidiran, a taj zločin nikada nije rasvetljen.
Savić je ostao upamćen i po tome što je, u vreme kada su zlatni, debeli lanci, predstavljali statusni simbol, on je posedovao jednu od najvećih zlatnih „kajli“ u tom vremenu, koja je imala težinu od 700 grama zlata, što je u današnjoj vrednosti više od 3.000.000 dinara. Upravo je na fotografijama koje danas svedoče o tom vremenu Savić pozirao sa malim bogatstvom oko vrata.
Sahranjen je na groblju pored Gorana Vukovića zvanog Majmun i Bojana Banovića, koji je javnosti bio poznat pod nadimkom Boki Čelik.
Takođe, bio je jedan od aktera u filmu „Vidimo se u čitulji“.
