0
Malo koja smrt je u Srbiji dovela do toliko velikih promena kao što je smrt Tijane Jurić, koju je pre oko šest i po godina ubio Dragan Đurić. Njen otac Igor, nakon što je Tijana nastradala, skupio je snagu i osnovao Fondaciju "Tijana Jurić", koja je, između ostalog, zaslužna i za vraćanje doživotne kazne zatvora, a nedavno je, povodom tragične sudbine ove devojčice snimljen i film "48 sati i jedan minut".
Subotnje jutro 26. jula 2014. godine, prekinula je hitna vest koja je dolazila sa krajnjeg severa zemlje, iz Bajmoka.
„Maloletna Tijana J. (15) iz Subotice poslednji put je viđena u noći između petka i subote, kada se oprostila od svojih drugova i krenula da vrati pozajmljeni duks prema Sportskom centru „Rata“ u Bajmoku“, glasila je vest koju su tog jutra objavili gotovo svi portali u zemlji.
Subotičkoj policiji nestanak je prijavljen iste noći u 1.30 sati, a tada su saopštili da je Tijana Jurić poslednji put viđena u 00.25 sati, nedaleko od Sportskog centra „Rata“.
Ubrzo, Bajmok, Stari i Novi Žednik, Mišićevo, Đurđin, Aleksa Šantić, Pačir oblepljeni su sa plakatima nestale devojke, a njen otac, tada nepoznati širokoj javnosti Igor Jurić, uputio je apel svima da ukoliko imaju pravu informaciju da je dojave policiji.
Oko 500 Bajmočana, policajci, žandarmerija, psi tragači pretraživali su isto jutro naselje Ratu, ceo Bajmok i okolinu, a jedino što su tada pronašli jeste njena bela patika.
Otvoren je poseban broj na kome su građani mogli da jave bilo kakvu informaciju koju imaju o nestanku devojčice, a ubrzo su angažovani i specijalističke ekipe MUP-a, a o nestanku je obavešten i Interpol.
Četiri dana od nestanka, cela Srbija je znala za ime Tijane Jurić, a svi su se u agoniji ujedinili, svako je u Tijani video svoje dete, i svi su čekali informaciju da su otmičari uhapšeni, a Tijana izbavljena iz zatočeništva.
Ipak, iako su se svi nadali dobrim vestima, stigla je ona najtragičnija. Igora Jurića pozvali su iz policije oko 23.30 sati i rekli „budi kući, sad ćemo doći“.
„I tada sam bio siguran da je Tijana živa. Sećam se da sam bio obučen u neku staru trenerku. Nisam želeo da me dete posle 13 dana vidi tako obučenog, pa sam se otišao presvući u neke pantalone i košulju. Takav sam otišao u policiju. Razmišljao sam da će vreme i život izlečiti sve njene rane i da će imati vremena da ostvari sve svoje snove. Međutim, tamo mi je načelnik saopštio reči koje ću pamtiti dok sam živ. Rekao mi je: „Igore, pronašli smo je, ali ne onako kako ti želiš“. Tada sam shvatio da je Tijana mrtva, da nećemo više videti nikada njen osmeh, slušati kako peva..“, ispričao je Igor Jurić za medije.
A tog 7. avgusta, tada ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović potvrdio je da je uhapšen Dragan Đurić, mesar iz beogradskog naselja Surčin, zbog sumnje da je ubio Tijanu Jurić.
Ministar policije tada je rekao i da je Đurić priznao da je počinio ubistvo i policiju odveo do mesta gde je zakopao Tijanino telo.
To mesto bilo je improvizovano smetlište, koje se nalazi uz lokalni put koji vodi od Svetozara Miletića prema Čonoplji, odnosno 23 kilometra od mesta na kojem je oteta u Bajmoku. Devojčica je ubijena iste noći kada je i oteta.
Na kraju, Đurić je osuđen na 55 godina zatvora, 40 za teško ubistvo i 12 godina za pokušaj silovanja, što je objedinjeno u maksimalnu kaznu od 40 godina zatvora.
„Ne znam kakav čovek moraš da budeš da bi napakostio ovakvom detetu. Sa 120 kilograma se iživljavao nad detetom od 47 kila. Ne znam da li je to čovek ili životinja ili ne znam kako bi ga nazvao“, rekao je tada Igor Jurić.
Na početku suđenja Đuriću, porodica i Igor Jurić došli su do niza saznanja, koja su u celosti rasvetlila dan kada je Tijana nestala. Tada je Igor rekao da se Đurić napio i tražio žrtvu.
Na putu je naleteo na Tijanu i oteo je. Odveo je u obližnje atare kod Bajmoka, koji su bili na svega kilometar vazdušne linije od roditeljske kuće Jurića, gde se te noći okupio veliki broj meštana i policije. Tamo je silovao, mučio i onda brutalno ubio. Posle je zakopao na nekoj divljoj deponiji između obližnjih sela. O kakvom monstrumu je reč, govori i činjenica da se automobilom provezao pored kuće Jurića i policijske stanice, te se posle svega vratio u Surčin i nastavio mirno da živi kao da se ništa nije dogodilo.
Jurić je rekao i da monstrum ni u jednom trenutku nije pokazao ni zrno kajanja niti bilo kakav znak saosećanja.
Više od šest godina kasnije, Tijana je inspiracija za sve borce protiv pedofilije. Njen otac Igor od tada pokušava da nizom akcija probudi svest o opasnosti od pedofila, da pomogne svakoj žrtvi i da apeluje da sve što je trenutno loše u zakonskoj regulativi promeni, a u praksi predupredi.
Smrt koja nas je promenila
Nešto manje od godinu dana nakon svirepog ubistva Igor Jurić osnovao je Fondaciju „Tijana Jurić“, koja se bavi preventivnim delovanjem i edukacijom dece, kako bi se poboljšala njihova bezbednost ali i sačuvala uspomena na Tijanu. Predložili su i uvođenje „Tijaninog zakona“, odnosno izmenu Zakona o policiji, kojom bi bilo omogućena potraga za nestalom decom, odmah po prijavi nestanka.
To je bio samo početak borbe za veću bezbednost dece.
Sredinom maja 2019. godine, Srbija je promenila krivično zakonodavstvo i usvojila „Tijanin zakon“, kojim se za najteža dela predviđa kazna doživotnog zatvora, uključujući teško ubistvo, silovanje i obljuba dece, trudnica i nemoćnih osoba. Narodni poslanici tada su odlučili da svaki monstrum, kao što je to Dragan Đurić, kada počini takvo delo, ostaje doživotno iza rešetaka.
A put do usvajanja ovog zakona bio je izuzetno težak i dinamičan, a od početka se deo pravnika protivio odluci o doživotnoj kazni zatvora zbog kršenja osnovnih ljudskih prava, ali i zbog toga što nije u skladu sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.
Sam Igor Jurić, rekao je u intervjuu za Blic da je još u vreme suđenja za ubistvo Tijane razmišljao da se u naše zakonodavstvo uvede doživotna kazna zatvora, a glavni okidač bio mu je ubistvo male Anđeline Stefanović (3) iz Zaječara.
„Vladica Rajković tada je osuđen na 65 godina zatvora, međutim on će umesto toga, posle dve trećine odslužene kazne od maksimalnih 40 godina moći da izađe iz zatvora. To je bila kapisla da odlučimo da radimo na uvođenju doživotnog zatvora“, ispričao je Jurić.
Tada je angažovao pravni tim koji je počeo da radi na inicijativi. Međutim, glavno pitanje je bilo kako objasniti javnosti, građanima, ali i stručnjacima zbog čega doživotni zatvor treba da postane deo srpske kaznene politike.
„Mi smo govorili zašto je doživotni zatvor važan i mislim da smo uspeli u tome. To se videlo i kada smo pokrenuli peticiju za skupljanje potpisa. Odziv je tada bio veliki, pozitivan, na kraju krajeva broj prikupljenih potpisa to ukazuje. Kada smo skupljali potpise mi nismo imali budžet kojim bismo finansirali, već volontere koji su sami želeli da pomognu u akciji. Nakon što je najavljeno uvođenje doživotnog zatvora, veliki broj ljudi koji su učestvovali u tome, pokazuje zahvalnost što su bili deo naše inicijative“, objasnio je Jurić.
Januara 2019. godine ministarka pravde tada Nela Kuburović oformila je radnu grupu za izmenu i dopunu Krivičnog zakonika, nakon što je Aleksandar Vučić najavio uvođenje kazne doživotnog zatvora.
Posle niza sastanaka radne grupe, 20. aprila, Ministarstvo pravde usvojilo je sve predloge Fondacije „Tijana Jurić“. U nacrt zakona uvrstilo je kaznu doživotnog zatvora i to bez uslovnog otpusta samo za slučajeve kada su u pitanju ubistva dece i trudnica. Za ostala dela gde je propisana kazna doživotnog zatvora uslovni otpust postoji.
Film inspirisan Tijanom
Scenaristkinja Sonja Rajačić napisala je scenario za film „48 sati i jedan minut“, čiji trejler je nedavno objavljen na internetu, a čija je inspiracija slučaj Tijane Jurić.
Film “48 sati i jedan minut” upravo se bazira na tome kako zakon od 48 sati čekanja sprečava policiju da odmah krene u potragu za decom, pa su roditelji prinuđeni da sami i svim silama tragaju za njima.
Rajačićeva je u nedavnom razgovoru za naš portal istakla je da ju je Tijanin slučaj toliko potresao, te da je tada odlučila da piše o tih 48 sati i šta oni znači za potragu deteta.
„Htela sam da kroz svoju umetnost doprinesem promeni zakona i tada je i nastao ovaj film. Obožavam decu i jako sam emotivno reagovala i potresla se zbog svega što se desilo. Film nije rađen po istinitoj priči, ali je inspiracija bio Tijanin slučaj”, kaže Rajačićeva.
Ona je istakla i da joj je Igor Jurić, otac nastradale Tijane, pružio veliku podršku.
„Zapravo, najveću podršku mi je dao Igor Jurić. On je divan čovek, zaista, i od samog početka je bio tu za svaku vrstu pomoći. Zaista predivan čovek, uvek je podržavao ovaj projekat, čak je jednom prilikom došao na dan snimanja“, kazala je Rajačićeva.
Oslikan mural i grafit
Mural sa likom nastradale devojčice, naslikao je krajem septembra 2014. godine Andrej Josifovski, u subotičkom naselju Radijalac. Na njemu je ispisano Tijanino ime, godina rođena i smrti i poruka „Počivaj u miru“.
Grafit sa njenim likom, na kojem svira violončelo, oslikan je na prodavnici u Bajmoku.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
