0
Ove godine navršava se 29 godina od jednog od najmisterioznijih pokušaja vojnog puča u režiji JNA posle debakla u Sloveniji i početka građanskog rata u Hrvatskoj. Mrtvi, ranjeni i zarobljeni vojnici su se pojavljivali svakodnevno na TV ekranima, mnogi pripadnici tadašnje JNA osećali su gorčinu i zahtevali da se smeni nespospobni vojni vrh i dovedu provereni i odlučniji kadrovi. Prvima je pukao film u Gardijskoj brigadi.
Ova priča započela je u Gardijskoj brigadi početkom jula 1991, kada je grupa oficira i podoficira sa ovom idejom upoznala pukovnika Mileta Mrkšića, tadašnjeg komandanta Gardijske brigade. Oficiri su od njega tražili da im se priključi u iznošenju zahteva za smenu generala Kadijevića i admirala Broveta što je on prihvatio i specijalna jedinica je jednog popodneva ušla u krug zgrade A Generalštaba u ulici Kneza Miloša. Oficiri su otišli u kabinet generala Adžića i tražili su da ih primi da mu prenesu zahteve: smena generala Veljka Kadijevića i admirala Staneta Broveta, dolazak generala Adžića na čelo vojske, upućivanje gardijske brigade u Sloveniju, udari borbene avijacije u znak odmazde za poginulim vojnicima, izvlačenje JNA sa celokupnom tehnikom na granice buduće Jugoslavije. Prema rečima samih aktera puča autoru teksta, zahtev sa izlaskom vojske na granice buduće Jugoslavije na spisak je ubacio pokojni general Vuk Obradović.
Tokom razgovora general Adžić prihvatio je da sasluša zahteve oficira,ali kad je pred njega iznet zahtev da on smeni Kadijevića, odbio je. Istog dana general Adžić je posetio Gardijsku brigadu i pred prepunom salom oficira izjavio da će JNA adekvatno reagovati po vojnim ciljevima u Sloveniji, što su okupljeni oficiri pozdravili gromoglasnim aplauzom. Međutim, od masovnog udara nije bilo ništa, a JNA se pod ponižavajućim uslovima povukla iz tada najsevernije republike u SFRJ. Kratkotrajni rat u Sloveniji je bio završen. JNA je potpisivanjem Brionske deklaracije bila primorana da se povuče iz Slovenije. U to vreme već počinju i prve blokade kasarni u Hrvatskoj, među kojijam je bila blokada vukovarske kasarne. U istočnoj Slavoniji već se nalazio veliki broj jednica JNA iz 12. Novosaskog korpusa. Gardijska brigada je već polovinom septembra 1991. završila mobilizaciju i znala je da ide u Vukovar na zadatak da deblokira kasarnu.
Negde u to vreme desilo se raketiranje kolone artiljerijskog diviziona kod Tovarnika od strane našeg ratnog vazduhoplovstva. Prilikom raketiranja kolone divizion je uništen, a major, komandant diviziona smrtno je stradao. U javnosti su već tad kružile priče da general Anton Tus, inače bivši komandant RV i PVO, stupio u Zbor narodne garde i odneo operativne planove RV i PVO u Zagreb. Oficiri pučisti takođe su dobijali informacije da avioni RV i PVO kojim su pilotirali Hrvati bacaju bombe u Dunav, i da se dešavalo da tuku po jedinicama JNA koje su uveliko dejstovale u okolini Vukovara. Sve ovo ponovo je uticalo na oficire Gardijske brigade da se pokrenu i da pokušaju da izvrše novi puč .
Tog 27. septembra 1991. komandant Gardijske brigade, tadašnji pukovnik a kasnije general i komandant Vojske RSK u vreme operacije „Oluja“, Mile Mrkšić saopštava manjem broju oficira da je doneta odluka da se smene generali Kadijević, Spirkovski, Silić, Jurjević, i admiral Brovet. Za ovu akciju angažovane dve čete Vojne policije sa oklopnim vozilima BOV M86. Jedna grupa specijalaca upućena je u zgrade SSNO po načelnika SSNO generala Kadijevića i njegovog zamenika admirala Broveta, a jedna četa Vojne policije sa oklopnim transporterima za generale Spirkovskog i Silića, i generala Jurjevića. Za izvršenje su određene dve čete vojne policije oklopnih transportera u kasarni Dedinje. Jedna da bude u pripravnosti i zauzme komandu Prve Vojne oblasti, druga četa da zauzme komandu ratnog vazduhoplovstva u Zemunu i dovede generala Jurjevića. Tog 27. septembra oko 22 časa uveče četa specijalaca munjevito je zauzela sve izlaze iz SSNO i blokirala sve zgrade. U istom danu odjeknula je i vest da je na VMA nastala pobuna protiv generala Kadijevića i admirala Broveta. Takođe, pričalo se da ima pobuna i u samoj komandi RV i PVO. Nsa to se nadovezivala priča da su „dignuti“ delovi 63. padobranske brigade da brane komandu ratnog vazduhoplovstva, ali to nije bilo tačno.
Sa dva voda čete VP za protivteroristička dejstva, preuzete su sve prijavnice i stražarska mesta oko zgrade Generalštaba i SSNO. To obezbeđenje je vršio bataljon za obezebeđenje iz sastava Garde. Predaja obezbeđenja je urađena veoma brzo i bez ikakvih sukoba. Saveznog sekretara je obezbeđivalo jedno odeljenje podoficira iz sastava Prvog voda čete voda Vojne policije za protivteroristička dejstva. Veći deo njih nije bio u zgradi SSNO, već kod kuće. General Kadijevć se u vreme blokade zatekao u kabinetu, a komandant Gardijske brigade pukovnik Mrkšić uputio se kod njega, gde se kratko zadržao i nekoliko puta išao gore -dole i pobunjenim podoficirima i oficirima saopštavao da će sve uspeti, a onda prilikom jednog od povrataka usledio je šok.
Odjednom, Kadijević koga su obeležili kao izdajicu proglašava se patriotom i tvrdi da je Slobodan Milošević izdao JNA. Tad je dat signal „Sunce“ koji je značio da se jednice vrate u kasarne. Među specijalce su pre povratka došli general major Aca Vasiljević, i pukovnik Vuleta Vuletić i počeli da ih ubeđuju da odustanu od puča. Akteri puča autoru teksta ispričali su da je to izazvalo opštu zbrku. Koliki haos je vladao govori i podatak da dok su ti razgovori trajali neki podoficiri koji su čuvali Kadijevića stali su na stranu pučista.
„Neki od učesnika u puču su tokom razgovora sa generalom Vasiljevićem su videli da nešto nije u redu i čudili se zašto je načelnik bezbednosti protiv toga da specijalci spasavaju Jugoslaviju. To je bila dilema koju nisu uspeli da razreše. Tada je jedan stariji vodnik rekao: „Daj da ih pobijemo i završimo posao“. Jedan od oficira pitao ga je : “Ko će na čelo vojske. Nije ovo Afrika u kojoj narednici vrše državni vojni puč. Napašće nas sutra tenkovi, znaš šta je bilo u Rusiji, kazaće da je grupa antijugoslovenskih ili prohrvatski usmerenih oficira pokušala puč, a tenkovi će to sprečiti. Ili ćemo celog života biti izdajnici ili ćemo izgubiti glavu“, ispričao je nešto više od dve decenije kasnije jedan od aktera ovog puča, novinaru Nova.rs.
Akteri neuspelog puča su preko motorole izdali naređenje potčinjenima da postupe po signalu “ Sunce“ i svi zajedno odu iz centra Beograda. Četa Vojne policije za protivteroristička dejstva se vraća u kasarnu na Dedinje. Pukovnik Mrkšić je po povratku u kasarnu naredio da se okupe starešine iz čete za protivteroristička dejstva i ponovio: „Mi smo tu pogrešili, oni su patriote i Jugosloveni“, i nije bilo ništa tu da se pita. „Mi idemo u Vukovar da deblokiramo kasarnu i vraćamo se najkasnije za sedam dana.“ To je bilo 28. ujutro, a 30. septembra jedinica je krenula put Vukovara.
Tog 28. septembra Kadijević je posle odlaska pučista zatražio hitan sastanak sa delom predsedništva SFRJ. Sastanku su osim Kadijevića prisustvovali: Slobodan Milošević, Momir Bulatović, Borisav Jović, Branko Kostić i general Blagoje Adžić. Na tom sastanku Kadijević je izneo ocenu situacije na ratištu. Osvrnuo se i na stanje u samoj vojsci i na propali puč.
Kako je u svojoj knjizi “ Poslednji dani SFRJ“ član predsedništva SFRJ Borisav Jović naveo, Kadijević je rekao:
“ Da postoji organizovani rad na razbijanju vojske i da je sada najaktivniji udar od strane srpskih opozicionih snaga. Kadijević je naveo da je upad u SSNO bio treći pokušaj puča za tri dana. Prvi je bio prema njegovim navodima u komandi JRV; drugi na VMA i treći u Gardijskoj brigadi….., a odlučeno je i da svi oni koji su učestvovali u puču budu momentalno poslati u Vukovar. General armije Veljko Kadijević je tek januara 1992. podneo ostavku na mesto sekretara za narodnu odbranu, a na njegovo mesto došao je general pukovnik Blagoje Adžić koji je smenjen u čistki 42 generala JNA maja 1992.
Epilog
Nakon operacija u Vukovaru i Hrvatskoj koje su bile potpuno, sa vojnog stanovišta, nerazumne, JNA se na kraju se svela na teritoriju Srbije i Crne Gore i ubrzo je 1992. godine prestala da postoji kao takva. Neki od aktera puča su unapređeni, neki su isterani iz službe i marginalizovani. Istina se nikada nije saznala. Puč u kojem je JNA trebala da pohapsi političare i spase državu postao je urbana legenda. Neki su bili spremni da poginu za ideale, a drugi da trguju za unapređenja, činove. Inače CIA je još 1988. godine u svom izveštaju o mogućnostima vojnog udara imala informacije da je to nemoguće izvesti zbog ambicije vojnog rukovodstva da paktira sa političkim elitama.
Bonus video:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
