0
Nikola Grujić (20), kadet Vojne akademije u Beogradu, nastradao je u stravičnoj saobraćajnoj nesreći koja se dogodila na Voždovcu u julu 2022. godine kada je na njega naleteo pijani vozač, dok je šetao sa devojkom. Njegov otac Nenad, koji je takođe vojno lice, u potresnoj ispovesti za portal Nova.rs priča da za njegovog sina njegovi vršnjaci i starešine imaju samo reči hvale.
Otac mladića, inače pripadnik Vojske Srbije, ispričao je za portal Nova.rs da je njegovog sina ubio pijan vozač dok je po Voždovcu šetao sa devojkom. Ističe da je vozač odmah nakon nesreće pobegao sa lica mesta u kafić, gde je seo da popije kafu kako bi se malo smirio.
Pročitajte još:
0
2
„Moj Nikola se kretao sa devojkom Darvinovom ulicom kada je na njih dvoje naleteo B. R, vlasnik škole „FK Petlić“. Izgubio je kontrolu nad vozilom i naleteo na njih dvoje. Moj sin je uspeo da odgurne svoju devojku nekako i da je spasi, ali on nije uspeo da izbegne udarac, iako je probao. Od siline udarca bacio ga je 12 metara, na travnatu površinu iza kontejnera i potom pobegao na kafu“, priča nam Nenad.
On je istakao da je jedan čovek pratio bahatog vozača sve dok se nije zaustavio i odmah pozvao policiju. Kako tvrdi, vozač je odbio alkotestiranje, ali ga je policija privela, da bi kasnije, po nalogu tužilaštva, naloženo alkotestiranje na Vojno-medicinskoj akademiji. Kasnijim nalazima utvrđeno je da je vozač u trenutku nesreće imao čak 2,62 promila alkohola u krvi.
„Ljudi sa pumpe odmah su istrčali i ukazali pomoć mom Nikoli. Ubrzo je došla i Hitna pomoć koja ga je prevezla u Klinički centar. Kasnije nisu smeli da ga transportuju na VMA zbog težine povreda. Obe noge su mu bile povređene, kao i glave. Imao je veliki hematom na delu glave u blizini „čvora života“ i niko nije smeo da ga operiše jer bi se dogodilo obilno krvarenje. Sedam dana je bio u veštačkoj komi, a potom je preminuo“, kaže otac.
Kako ističe, dva puta je umro zbog svog sina. Prvi put kada se dogodila nesreća i kada je preminuo, a drugi put kada je njegovo dete proglašeno, delimično krivim za nesreću koja se dogodila. Ali kako je naveo, posebno ga je pogodilo to što ga muškarac koji je ubio njegovog sina nije pozvao da izjavi saučešće.
„Imamo zajedničkog prijatelja, moj kolega je kućni prijatelj sa njegovom porodicom. Da me je barem pozvao i rekao da mu je žao, da se desilo to što se desilo, ili da je barem stao i ukazao mu pomoć… Ni on, ni suvozač koji je bio trezan nisu reagovali uopšte. Možda je ta jedna sekunda bila dovoljna da se spase Nikolin život. Najveći šok usledio je posle prvog veštačenja, kada je ustanovljena podeljena dogovornost, mladića od 20 godina koji je šetao trotoarom i čoveka koji je bio pijan sa 2,62 promila alkohola u krvi“, kaže otac.
Kako objašnjava otac, u prvom veštačenju koje su radili privatnici iz Beograda, nije stavljena ni količina alkohola koju je vozač imao u krvi, iako su bili u obavezi da to stave.
„Pratio sam te analize, kad vas muka natera, morate da znate takve stvari. Najlakše je bilo okriviti mrtvo dete, mrtva usta ne govore i ne mogu da se brane. Svome sinu sam dao vojničku zakletvu na grobu da će pravda biti zadovoljena i to mu najmanje dugujem, kao vojnik vojniku. Pohađao je Vojnu akademiju iako sam ja bio protiv toga, ali je on izabrao da ide očevim i dedinim stopama. Voleo je Srbiju i bio spreman da svakome pomogne. Voleo je taj poziv“, priča nam otac.
Kako je istakao, bio je uzor svome sinu da upiše Vojnu akademiju, a i dan danas kada službeno obiđe tu ustanovu za svog sina čuje samo reči hvale od starešina i kolega.
„Na akademiji je uradio mural čuvenog „Oka sokolovog“ i kad ugledam taj mural i kad čujem te sve reči, duša me zaboli. Tako da neki čovek prekine mladost momka koji je bio pun života… Zašto nije uzeo taksi, taksi u Beogradu nije više od 2.000 dinara i bezbedno bi ga doveo kući“, kaže otac.
Kako je objasnio, čak ni tužilaštvo nije bilo zadovoljno prvim veštačenjem jer po njemu nije bilo osnova za tužbu, te je naloženo drugo koje je uradio Republički zavod iz Novog Sada.
„Prema prvom veštačenju ispalo je da je moj sin skočio na haubu tog čoveka. Drugo veštačenje pokazalo je pravu sliku. Ti ljudi su korektno uradili svoj posao. U tom veštačenju nema podeljene odgovornosti i ustanovljeno je da se vozač kretao 81 kilometar na sat na delu puta gde je dozvoljena brzina 50 kilometara na sat. Tada sam shvatio koliko se ti veštaci igraju sa ljudskim sudbinama, što me je izuzetno pogodilo“, rekao je otac.
On navodi da je za saobraćajnu nesreću saznao od svoje biše supruge, odnosno Nikoline majke, koja ga je telefonom pozvala i rekla da se dogodila nesreća i da se njihovom sinu bore za život.
„Kao roditelj nisam želeo da prihvatim tu informaciju. Znao sam da se dešavaju nesreće i da ljudi beže nakon što udare nekoga. Odmah sam seo u automobil i krenuo sa sestrom za Beograd. Kada sam razgovarao sa lekarom, rekao mi je da su šanse za smrtni ishod 99,9 procenata i da samo čudo može da se desi da mozak proradi, ali su povrede bile preteške. Nadali smo se da će se izboriti, ali sam 16. jula od lekara dobio poziv u kom su mi rekli da je Nikola preminuo“, rekao je Nenad.
Njegov sin je sahranjen 22. jula na groblju u Čačku i tom prilikom prisustvovali su načelnik Generalštaba, kao i tadašnji ministar odbrane Nebojša Stefanović, njegove kolege iz Vojske Srbije, kao i kadeti Vojne akademije koji su bili sa njegovim sinom. Sahrana i trenutak kada je morao da identifikuje telo svog deteta su mu najteže pali.
„Pregurao sam to, čak i moje kolege su plakale, ali ja sam bio ponosan što imam takvog sina. Divili su mi se, pitali me kako sam izdržao, a niko ne zna da su srce i telo hteli da mi puknu od bola. Na identifikaciju sam išao u uniformi, tada sam salutirao svom sinu i samo sam uspeo da izgovorim: „Mirno spavaj, moj mali vojniče!“ i izašao sam iz mrtvačnice. Bilo mi je preteško“, jedva je izgovorio otac stradalog mladića.
Nikola je imao dva brata i mlađu sestru koje je voleo najviše na svetu, ali, po rečima oca, smrt je najteže podneo srednji brat čiji je Nikola bio uzor. Najmlađa sestra, po rečima oca, svaki put kada vidi bratovu sliku rasplače se i pita za njega.
Za celu porodicu život je stao tog dana kada je Nikola preminuo.
„Sporno je bilo prvo veštačenje, čak sam prozvao i jednog od stručnjaka, želeo sam da me demantuje, ali se nije usudio na to. Meni je porodica na prvom mestu, ali da neko od mog sina napravi krivca za nesreću u kojoj nije kriv, to ne mogu da dozvolim. Svi smo mi vozači, svakome je moglo da se desi, ali je mogao da stane, bez obzira što je bio pijan, da proba da spasi život momka. Na kraju krajeva, to bi mu uzeli za olakšavajuću okolnost“, ističe Nenad.
Kako sam navodi, kao vozaču desilo mu se da mu nekoliko puta životinja izleti pred vozilo, pa bi stao da proveri u kakvom je stanju ili da je skloni sa puta, a prema njegovom detetu su se poneli kao da je kanta pored puta. Po veštačenju, telo mladića od 185 centimetara letelo je brzinom od čak 39 kilometara na sat.
„Zamislite samo kakav je to prizor bio i koliko je to stresno bilo za devojku koja je bila sa njim. Moram da nastavim dalje zbog dece, ali moje srce se podelilo na dva dela, jedan deo za Nikolu, drugi za ostalu decu. Njima sam potreban, plašili su se kako ću regovati nakon smrti, ali sam morao da ostanem jak zbog dece. Retko pustim suzu, ali tako kada se setim detinjstva svog sina bude mi preteško“, rekao je otac.
On se nada da će pravda biti zadovoljena, ali da nijedna kazna ne može da vrati njegovog sina. Kako je istakao, pijani vozači su ubice, jer oni nisu udarili nikoga, već ubili, posebno sa tom količinom alkohola.
Kako tvrdi, iako se kaže da nisu imali nameru da ubiju, on veruje da jesu jer čovek sa tom količinom alkohola nije sposoban da vidi prst pred okom, a kamoli da vozi automobil.
„Sve do sada teče korektno što se tiče tužilaštva, ali sve zavisi od sudijske odluke. Sudije traže olakšavajuće okolnosti, a kako je nama niko se ne pita. Često koriste izgovore da su ti vozači porodični ljudi. Šta je sa nama? Mi nismo bili porodični ljudi? On je nama ubio člana porodice, uništio nas zauvek. Jedan od veštaka rekao je zašto nekoga osuditi na 10 godina, to je trošak za državu, a ja se pitam kako je trošak za državu? On je sposoban, može da radi, pritom ih svaki vikend puštaju kućama, a šta će biti sa nama koji smo izgubili deo sebe. Najlakše je okriviti mrtvog čoveka, mrtva usta ne govore“, završio je otac.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare