0
"Živim kako moram, bez deteta... Šta da vam kažem, teško je, teško se nosiš sa tim. Ali moramo da živimo dalje, imamo unuka, moramo da živimo za njega", ovako priča Sveto Savanović, otac Dijane (30) koja je ubijena u masakru u Žitištu pre sedam godina, kada je njen bivši suprug Siniša Zlatić uleteo u kafić sa kalašnjikovom i ubio petoro ljudi.
Prošlo je tačno sedam godina od kako je 2. jula 2016. godine Siniša Zlatić (47) ušao u kafić „Makijato“ u Žitištu i ubio bivšu suprugu Dijanu (30), kao i prijatelje sa kojima je sedela – Stevana Jojića (40), Jovanu Popović (20), Vladimira Mijatovića (40) i Vladimira Kosovića (34), a ranio je 22 osobe.
Dijana je iza sebe ostavila sina Nemanju (9), a njegov otac Siniša koji je počinio masakr je osuđen na 40 godina robije. Nemanja sada ima 16 godina, a o njemu se brinu Dijanini roditelji.
Kako pričaju – on je sada njihov svet i trude se da mu obezbede sve što mogu, piše Blic.
Pročitajte još:
„Dobar je trenira fudbal, držimo ga kao malo vode na dlanu. Guramo nekako, njega tešimo i držimo se zajedno. Ima rodbinu, ima i svoje društvo u školi, nije sam. Zadovoljni smo sa njim, poslušan je, nikada nismo imali pritužbe. Gledamo da ga izvučemo da bude pravi čovek. Centar za socijalni rad nadgleda i stvarno uvek pomognu šta god treba“, priča Sveto Savanović, otac ubijene Dijane, za taj portal.
Taj 2. jul, datum koji je zauvek promenio njihovu porodicu, ali i celo selo, provode zajedno, u krugu porodice. Odlaze u crkvu da zapale sveću za pokoj duše njihove Dijane i njenih prijatelja.
„Mnogo je bila lepa, niska i crnomanjasta“, kroz suze se priseća Sveto.
Kako priča, ne može da razume kakvi monstrumi postoje, a pita se i da li je neko mogao da pretpostavi da će se dogoditi ovako nešto.
„Ona se i razvela, njemu ne piše na čelu da ima problem, ko je mogao da pretpostavi.. Godinu dana je bilo kako se rastala od njega. On je hteo samo kako on želi, pa makar i na silu. Mnogo je bio ljubomoran, morala je da gleda na sat koliko će da se zadrži u radnji. Takav čovek kao on najviše voli sebe, on je uništio toliko familije, kada sam ih sve video na sudu, to mi je bilo toliko strašno“, priseća se tih bolnih trenutaka.
Pročitajte još:
Ipak, na pomen njegovog unuka Nemanje odmah mu se vraća osmeh na lice. Kako kaže, Nemanja je veoma vredan, pomaže mu oko kuće šta god da je potrebno. Ono što je važno, nije sam. Iako odrasta bez roditelja, Nemanja je okružen porodicom i prijateljima.
„Tu smo radi njega, živimo kako se mora, ne možeš iz svoje kože.. Išao sam po sudovima, sve je to jako teško. Ubio je svoje dete jednim delom, stavio mu je teret za života“, ogorčeno priča Sveto.
Otac Dijane ne oslovljava imenom čoveka koji mu je oduzeo dete, teško mu je i ime da mu izgovori. O njegovoj familiji takođe priča razočarano i ogorčeno.
Rekao sam njegovom ocu: „Ja znam šta ste radili i kakve ste naravi, to što ste uradili svi ste saučesnici jednim delom, ja ne mogu da kažem za tvog unuka da si dužan da mu daš, to je sve stvar ličnosti, ali da se za sedam godina ne setiš unuku da daš bilo šta, da se setiš kad je rođendan malom“ – priča Sveto Savanović.
Kako kaže, unuk je odmalena osetio kakvi su to ljudi, ipak je prve godine života proveo u njihovoj kući, te kontakt sa njima ni ne želi. Otac Siniše Zlatića je preminuo prošle godine, a do tada je redovno obilazio sina u zatvoru.
„Nemanji je pripala ta kuća. Mlad je još, neka odluči sam šta će da radi sa njom“, priča Sveto.
Kuća se nalazi na samo nekoliko metara od doma porodice Savanović.
Dijanin otac spominje i tragedije koje su u maju zadesile Srbiju, i kako kaže, nasilnici se ne kažnjavaju dovoljno.
„Stalno se priča o nekoj zaštiti žena.. Kada nasilnici budu videli kako se kažnjavaju drugi nasilnici, onda bi se već nešto promenilo“, priča on.
Kako kaže, strašno je koliko takvih nasilnika ima.
„Svaki dan se dešava isto, vidite i sami, ta ubistva… Koliko ima monstruma, da li ste videli koliko ljudi to na internetu podržavaju, koliko ih potajno ima“, komentariše Savo.
Sveto ima još jednu ćerku, koja živi blizu njih i koja je uz Nemanju, kao i celu porodicu.
„Teško mi je jako, i mojoj drugoj ćerki, nemaš kud, moram se boriti za njega. Stvarno je Centar za socijalni rad bio korektan prema nama uvek, ne mogu da kažem jednu ružnu reč“, ispričao je Savo Savanović.
