0
Kada se zađe u guste, višedecenijske šume u okoline Subotice, ka granici sa Mađarskoj, upadljiva je tišina, jer nema više čak ni ptica. Ali zato noću sve živne, samo što se umesto cvrkuta čuju rafali i poneka eksplozija. To ratuju bande kriminalaca, dok se meštani zatvaraju u svoje kuće.
Šume su nekada bile ponos Subotice i omiljeno izletište Subotičana. Sada se samo retki odvaže da odu u njih i prošetaju. Situacija se promenila poslednjh godina, a ima više od godinu dana kako je to i vrlo rizično. Pristigli su novi stanari, ne samo migranti, koji dođu i prođu, već i bande kriminalaca nastanjene u ilegalnim kampovima koje kontrolišu tu teritoriju.
Naoružani, odlično organizovani, na njih se ne primenjuju zakoni Republike Srbije, ni što se tiče kriminala, a kamoli ekologije. Šteta je velika, možda i nepovratna. Zvuči neverovatno, ali kada se šeta šumom ne čuju se čak ni ptice, u šta su reporteri porala Nova.rs mogli da se uvere na licu mesta. I one su pobegle od ljudi, galame i pucnjave.
„Nekada je ovde bilo divljači, više je nema. Divljač ne voli buku, a pošto se ovde često puca, životinje su se razbežale. Sve. Za nas, domaće, važe zakoni, jer mi ne smemo ništa da radimo u šumi. Ovi ljudi drveće seku, koriste kao građu, kao ogrev. Za sobom ostavljaju đubre koje niko ne čisti, ima dosta i plastike kojoj će trebati vekovi da se raspadne. Bilo je i šumskih požara. Ono što je najgore, posečeni su hektari stare, dragocene šume, uz izgovor da je to urađeno da bi se lakše kontrolisali ilegalni migranti. Od te kontrole nema ništa, drvna građa i ogrev je podeljen odabranima. Ovde se ne dešava samo zločin prema ljudima, već i prema prirodi“, ogorčen je jedan Subotičanin, znalac i ljubitelj šume.
Srbi, Mađari, Hrvati, Slovaci, Bunjevci, Jugosloveni, sve nacije su ujedinjene i to je jedina dobra stvar. Problem je što su ujedinjeni u strahu od naoružanih ljudi iz šume, koji ne oklevaju da pucaju. Za sada pucaju jedni na druge, ali su se borbe približile naseljima i ponekad se vode i na ulicama. Šuma je od omiljene, postala zabranjena zona. Tako i za Ištvana Sarapku.
„Ja odmalena znam ovu šumu, dolazio sam kada sam imao 5 godina. Kada sam odrastao, počeo sam da radim u šumi, da sečem drva. Sada sve ređe idem. Kao i svi, plašim se, ko se ne bi plašio“, počinje priču Ištvan.
On i danas ponekad ode u šumu, a tamo pronalazi čudne suvenire. Pokazuje nam šaku punu čaura metaka za automatsku pušku „kalašnjikov“, omiljeno oružje krijumčara ljudi. On je imao prilike i da se sretne sa njima, oči u oči.
0
0
3
„Šuma je postalo ratno područje migranata i krijumčara ljudi. Nedavno sam imao susret sa naoružanim Avganistancima. Išao sam šumom, neasfaltiranim putem. Odjednom sam čuo glas, kako pričaju preko radija, a onda sam ugledao troje kako stoje pored ograde u žbunju, sa dve automatske puške. Imali su su opasače, magacine, ručne bombe. Video sam da je do njih došao privatni auto, ‘opel astra’. Pobegao sam, izvadio telefon i pozvao policiju. Kako sam stigao do asfalta, oni su ulazili tim koiima u šumu, a potom ih iz šume izlazi još sa puškama. Nisam znao šta da radim, oni su mi videli i lice i sve. Policija je došla posle 15 minuta. Ovo nije vojska, ovo su komandosi“, objašnjava svoj susret sa naoružanim kriminalcima Ištvan Sarapka.
To što Subotičani ne idu ni blizu ljudi iz šume, ne znači da oni neće doći do njih. Jakša Ričard za sebe kaže da je Jugosloven jer kada bi počeo da priča o tome koje nacionalnosti su mu roditelji, babe i dede, bilo bi, kažem komplikovano. Bivši profesionalni vojnik, sada auto mehaničar, nije plašljiv čovek, ali kada se puca na nekoliko stotina metara od njegove kuće, nikome nije svejedno.
„U vojsci sam bio kao profesionalni vojnik 11 godina, do 2007. godine. Bio sam i u vreme rata, a kao redovan vojnik bio sam devedesetih u Bosni i Hercegovini. Znam šta je rat, znam šta je pucnjava. Ovo je nešto drugo. Verovatno se i čovek promeni kada dobije decu. Sada se puca oko nas, a pomoći nema“, kaže za portal Nova.rs Ričard.
Ovaj bivši vojnik kaže da ne namerava da se preda, ma koliko da je teško. I on nije jedini, jer su ljudi već počeli da se samoorganizuju kako bi zaštitili svoju imovinu i svoju porodicu. Ričard je pravi patriota, voli komšije, voli ovu zemlju, ali kaže da ga je država ostavila na cedilu, kao i druge komšije iz subotičkih naselja Makova sedmica, Radanovac, Hajdukovo, Horgoš…
„Dešava nam se zlo. Migranti su navalili 2015. godine i oni i dan danas dolaze u sve većem broju. Ne možemo im ništa i ne dobijamo pomoć ni države, ni policije, ni vojske. Migranti bi samo želeli da prođu kroz našu zemlju i odu u Evropsku uniju, a krijumčari ljudi ostaju ovde i organizuju sve to i oni su ti koji nam stvaraju u stvari problem“, žali se Ričard, pa objašnjava:
„Obraćali smo se i policiji i opštini ali oni nemaju neke namere da nam pomognu i osećamo se ostavljenima na cedilu. Pokušavamo da se međusobno informišemo da bi bili upućeni o mogućim sukobima. Ja sa decom više ne mogu da idem da se šetam u šumi kao što sam mogao pre 7-8 godina. Naoružani ljudi dolaze do samih naselja, drže neku stražu… Ja bih molio državu i državne institucije, policiju, vojsku da nam pomogne u ovom zlu koje preti celoj Srbiji, ne samo Vojvodini i ovom delu“.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i lider Saveza vojvođanskih Mađara Išrvan Pastor sastaii su se 16. avgusta i najavili rešavanje krize sa krijumčarima ljudi oko Subotice. Ekipa portala Nova.rs bila je u Subotici 16. i 17. avgusta. Poslednji veći incident zabeležen je upravo oko 2.30 časova 17. avgusta, kada je bačena ručna bomba u šumi pored naselja Makova sedmica.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare