Godišnjica agresije: Ovi stranci su zadužili Srbiju

Iako se misli da se sve isključivo dešavalo od 24.marta do 10. juna 1999. priča je bila malo složenija. Neki su, a ti se mogu izbrojati na prste jedne ruke, godinu dana pre nego što su bombe počele da padaju pokušali bilo da su vojnici ili diplomate pomognu Srbiji na svoj način.

Pjer Anri BinelMajor francuske vojske i obaveštajni oficir u kabinetu generala Virota ,tadašnjeg šefa francuske vojne delegacije u komandi NATO pakta. Major Binel tokom svoje vojne karijere službovao je na Bliskom istoku i Balkanu u dva navrata u sastavu UNPROFORA i kasnije IFOR -a, kao član obaveštajnog odeljenja Komande IFOR u Bosni. U septembru 1998 u Briselu upoznaje srpskog vojnog izaslanika tadašnjeg pukovnika VJ Jovana Milanovića. U više susreta sa njim predaje mu planove NATO pakta za bombardovanje Srbije:  koji objekti će biti prve mete i signale za početak operacije. Binel je uhapšen u oktobru 1998. U istražnom zatvoru je proveo celu 1999. godinu gde je imao duge i iscrpljujuće razgovore, gde je priznao da je jugoslovenskom vojnom izaslaniku i obaveštajcu predao samo deo sadržaja dokumenata koje je izradio po sećanju, a bili su distribuirani velikom broju vojnih funkcionera. Sud njegovu odbranu nije ni usvojio, ni odbacio. Osuđen je na dve i po godine zatvora, ali je pušten posle samo godinu dana na uslovnu slobodu. Izbačen je iz francuske vojske i radi u Lionu kao geometar. O sebi je napisao dve knjige.Aleksandar AvdvejevPrvi zamenik ruskog ministra inostranih poslova Aleksandar Avdvejev, kao iskusni diplomata na svaki način pokušao je tokom mirovnih pregovora u francuskom zamku Rambuje, februara 1999. da pomogne srpskoj delegaciji uz pomoć ruskog ambasadora Afanijevskog koji su želeli da po svaku cenu smanje negativni uticaj glavnog ruskog pregovarača Borisa Majorskog u vezi potpisivanja sporazuma između Srba i Albanaca u Rambujeu. Uprkos svemu, vojna intervencija nije bila sprečena.

Marinos RicudisPoručnik bojnog broda Grčke mornarice, zahvaljujući društvenim medijima postao je popularniji od majora Binela, kao heroj koji je odbio da učestvuje u NATO bombardovanju SR Jugoslavije 1999.Ricudis kao mladi i perspektivni mornarički oficir te 1999. bio je komandant raketnog odeljenja na razaraču Temistokiles, koji je bio poslat u borbenu misiju duž obale SRJ u cilju izvođenja pomorske blokade. Ricudis je se usprotivio zadatku kad je saznao za cilj misije, zbog čega je iskrcan sa broda i uhapšen.Ricudis je po kratkom postupku izbačen iz Grčke ratne mornarice. Sudilo mu se pred devet sudova. Posle maratonskog procesa osuđen je na uslovnu kaznu od dve i po godine zatvora. Žalio se na prvostepenu presudu, ali je ona odbijena. Srbija je ponudila da mu bude dodeljen orden, ali je on to odbio. Sveti arhijerejski sinod SPC pre dve godine dodelio mu je orden svetog cara Konstantina, "zbog njegove žrtvene ljubavi prema bratskom srpskom narodu, odbijajući da učestvuje u NATO bombardovanju Srbije 1999. godine”.

Florin PatročojOn nije ni političar, diplomata, ali ni vojnik, nego običan čovek po zanimanju železničar, koji je na svoj dovitljivi način zaustavio železničku kompoziciju američkih vojnika koji su pratili osmatračku opremu da stigne na granicu Jugoslavije. Zbog tog čina u Rumuniji ga smatraju herojom, a za njega se tek saznalo pre dve godine.Florin je tad radio na železničkoj stanici u selu Pjelešti. Voz je tog majskog dana stigao u stanicu. Nadležni su mu rekli da je u pitanju vojni konvoj koji treba da propusti. Florin je upitao kuda je kolona krenula, pošto je u papirima video da je vojna kompozicija ušla iz Mađarske u Rumuniju. Florin je zaustavio kompoziciju da voz ne može dalje sve dok se ne izvrši carinjenje tehnike.Kako je vreme odmicalo, Amerikanci su postajali nervozniji, delovalo je sve kao šala, a onda je prerasla u bes. Posle četiri sata svađe na stanicu su stigli carinici i lupili neophodni pečat. Data je dozvola da konvoj krene. Međutim, tad se pokvarila lokomotiva na izlasku iz stanice, pa je konvoj čekao još tri sata. Međutim, tu se priča nije završila. Kada je bombardovanje zaustavljeno, isti voz i ista tehnika ponovo su morali da prođu kroz stanicu Pjelešti. Na dužnosti je opet bio Florin. Stigao je isti zahtev, ali opet problem. U kompoziciji je bilo više vagona nego što je planirano, a ni taksa za transport nije plaćena. Florin je zahtevao da plate 20.000 dolara oko 370.000 leja. U celu priču, dok je trajalo natezanje, umešao se i tadašnji direktor rumusnkih železnica, da pusti konvoj, ali će plaćanje uslediti kasnije ali je Florin i to odbio. Ovaj put konvoj je zaustavljen na 14 dana, a usledio je opet novi zaplet oko vremena polaska umesto u 19 časova 10 minuta ranije zbog čega je vojska uskakala u voz iz autobusa.