Da nije bilo stravične eksplozije u Bejrutu, malo ko bi obratio pažnju na činjenicu da i u Srbiji postoje ekološke bombe koje zbog nemarnosti mogu da se aktiviraju, određene gradove pretvore u “mini Bejrut” i za sobom ostave stravične posledice. U Nišu se već 21 godinu nalazi uskladišteno 20 kubnih metara fozgena (bojnog otrova), 38 boca sa eksplozivnim gasom silanom i 400 kubika otpadnih voda nastalih postpukom galvanizacije.
„Ja godinama ne smem da spavam zbog ovoga, jer znam kakva je situacija i moram da iniciram da se ovo reši. Time spasavam i svoju i glavu Nišlija. „Ovaj ne zna, onaj ne zna“, a ti si hemičar, neko će reći “što nisi kukao i seo na stiropor ispred Skupštine kao Toma Nikolić da ukažeš na problem…. Pitaće me što nisam i ja tako seo i protestvovao sve dok se hemikalije ne isele“, ovako za Nova.rs kaže Radiša Spasić, aktivista, hemičar i bivši radnik Elektronske industrije Niš, koji već 10 godina pokušava da upozori gradsku i republičku vlast na problem uklanjanja opasnih materija iz Niša, pre nego što se desi neka tragedija.
„U mojoj bivšoj fabrici postoji 20 kubnih metara krvnog bojnog otrova fozgena. Ja sam radio u fabrici EI mikroelektronika poluprovodnici i komponente. U procesu proizvodnje poluprovodnika mi smo faktički koristili silicijum kome smo morali da dodamo fosfor da bi ga napravili kao poluprovodnik. Silicijum je četvorovalentan, a fosfor petovalentan, a izvor fosfora nam je bio fozgen ( krvni bojni otrov). I onda u smo u procesu proizvodnje koristili fozgen za izvor fosfora i pravljenje poluprodovničkih komponenti. Na žalost, sticajem okolnosti, prekinuta je proizvodnja, fozgen je ostao sa ostalim bocama i tek kada smo posle počeli da analiziramo i pravimo popis došli smo do podatka da fozgen tu stoji od 1999. godine, od bombardovanja, pod jednom strehom, bez ikakvog čuvanja ili obezbeđenja“, dodaje Spasić i nastavlja:
„Evo, sad ja mogu da odem kolima, da preskočim žicu, natovarim kola i da odem gde hoću, odvrnem ventil i napravim masovno trovanje. Neverovatno, ali istinito. I ja to godinama pričam i molim da se to rešava i ništa. Ali što je najgore, do fozgena odmah je 38 boca samozapaljivog i eksplozivnog gasa silan. Znači, grubo rečeno, ne bi bilo kao u Bejrutu, ali bi bilo nešto slično možda u manjem obimu. Ovde bi došlo do trovanja kao u ratovima kad se baci torov, pa počene gušenje kapljanje, trovanje krvi i ostalo“, kaže on.
Spasić dodaje da potencijalna bomba Niša nisu samo fozgen i silan, nego i neuređena deponija zbog koje je ovaj grad ekološka bomba, čija bi eksplozija uništila i vodu i zemljište, a veliki broj ljudi bi poginuo.
On kaže da je interesantno da osim fozgena i eksplozivnog gasa silana na par mesta ima otpada koji ne stoji tu dve decenije nego čak i 60 i više godina, da je sve to bacano u jedan bunker u kome se ne zna ni šta je od opasnih materija i koliko čega ima, a koliko se već raspalo i otišlo u zemljište.
Prema njegovim rečima, drugi veliki problem uz bojni otrov i eksplozivni gas je 400 kubika otpadnih voda iz galvanizacije metala.
„Napravljeno je bilo postrojenje za tretiranje otpadnih voda i to se taložilo, a onda je odjednom ostalo 400 kubika u nekim betonskim bazenima u podrumu gde stoji decenijama. Pravo pitanje je, s obzirom da bazna srednina probija beton, koliko je te opasne vode otišlo u zemljište. Ono što je tragično to je da se ti bazeni nalaze na 10-15 metara nadmoske visine iznad vodovoda koji snabdeva vodom Niš. A mi tu u vodovodu imamo reli bunare. Ova otpadana voda se decenijama taloži i ko zna gde je stigla. Verovatno zagađuje bunare i Nišavu i sve ostalo u blizni vodovoda. A to vazdušnom linijom nema više od kilometar. To je neverovatno. To se sliva iz tih bazena u Nišavu, a ceo taj kraj je poznat kao povrtarski, tom vodom zalivaju bašte i sve to Nišlije pojedu kroz papriku, paradajz, krastavce…“
Spasić dodaje da se u celu priču uključio 2009. kad je počeo proces isplate zaostalih zarada radnicima. Samo njemu je dugovano 77 zarada, a fabriku je napustio 2008.
“ Kada sam se ja pojavio onda su neki, koji su načuli da sam ja diplomirani hemičar, rekli: „jao brate, sam Bog te poslao da se uključiš ovde“. I normalno, to mi je bio stručni izazov i za to sam se školovao. Moja fabrika se najviše bavila hemijom i ja sam ušao u stručni tim za dislokaciju hemikalija u Elektronskoj industriji . To je bilo krajem 2009. i početkom 2010. I mi smo zahvaljujući toj aktivnosti inspekcijskog nadzora, utvrdili šta ima u EI.
U budžetu Srbije u Ministarstvu za zaštitu životne sredine izdvojeno je 20 miliona dinara za rešavanje tog problema u Elektronskoj. Međutim, pare koje su bile namenjene , nisu bile dovoljne da se nešto napravi. Drugo, ljudi koji su vodili eketronsku su bili kadrovi G-17 , imao sam utisak da su hteli da to smuvaju, da pola para ukradu, a sa pola kao da nešto urade. Pratili smo situaciju i sprečili tu eventualnu improvizaciju i zloupotrebu para. Sutra bih ja bi ispao kriv, kao dobio pare , a para nigde nema“.
Spasić smatra da je vreme za uzbunu i trenutak da se svi uključe , i grad i država i evrpski fondovi. Ko god može da pomogne treba da se uključi da se postojeće stanje sanira i da bi Niš trebao da bude pilot projekat, a onda da lančano rešava grad po grad širom Srbije.
„Treba spominjat i forsirati Bejrut, da izbegnimo Bejrut u Nišu i Srbiji. Učimo se na tuđim grešakama, ne moramo uvek na svojim.“, apeluje Spasić.
Od elektronskog giganta do propasti
Niš je u nekadašnjoj Jugoslaviji važio za veliki industrijski centar, sa razgranatom elektronskom i mašinskom industrijom , koja je zapošljavala desetine hiljada radnika.
„Svi znaju da je Elektronska inudstrija Niš imala je 25-28.000 radnika. Od toga 20.000 je bilo u Nišu, a 5.000-8.000 je bilo u beogradskom delu. Mašinska industrija Niš imala je 12-13.000 radnika. Procesi proizvodnje su bili takvi da su u toku procesa različitih obrada metala bilo dosta zastupljeno hemije i hemijskih procesa zaštite metalske obrade, čišćenja. Takođe bilo je mnogo odeljenja koja su se bavila hemijom, galvanizacijom i zaštitom hemikalija, započinje priču Spasić, koji dodaje da posle godina urušavanja, smanjenja proizvodnje, propadanja i zatvaranja fabrika kao nusprodukt svih tih događanja ostale su ljušture od fabrika, prazne hale, sa punim magacinima gde je bilo hemikalija, koje nisu nikome koristile i jednostavno su ostale prepuštene atmosferskim prilikama i neogovornim ponašanjem“.
Šta su Fozgen i Silan
Fozgen spada u grupu krvinih bojnih otrova. Nastao je kao industrijiski gas, ali je svoju primenu našao za vreme Prvog svetskog rata, kada počinje da se koristi kao bojni otrov. U pitanju je bezbojni gas, koji na temperaturama višim od 0 prelazi u uljanu tečnost, koja isparava. Takođe, fozgen je rastvorljiv i u vodi, kao i u raznim hemikalijama. Spada u grupu bojnih otrova, takozvanih zagušljivaca jer prvo napada disajne puteve, dovodi do kašlja, a zatim i do gušenja. U manjim količinama dovodi i do nesvestice, itirantnog kašlja koji rezultira iskašljavanjem krvi. Zadržavanje u vazduhi zavisi od temeprature i vremenskih prilika, najčešće od 15-20 minuta. Jedino sredstvo zaštite je gas maska.
Silan (monosilan) je toksično, izuzetno zapaljivo hemijsko jedinjenje sa formulom SiH4, koji su 1857. otkrila dva nemačka hemičara među proizvodima formiranim dejstvom hlorovodonične kiseline na aluminijum silikat. Silan se koristi u industriji i proizvodi se iz silicijuma metalurškog kvaliteta putem dvostepnog procesa. Alternativni metod za industrijsku pripremu silana visoke čistoće, podesnog za proizvodnju silicijuma poluprovodničkog kvaliteta, počinje sa silicijumom metalurške čistoće, vodonikom, i silicijum tetrahloridom. On se sastoji od kompleksne serije redistribucionih reakcija i destilacija.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare