0
Srbija od početka godine broji devet žrtava porodičnog nasilja, a u protekloj godini bilo ih je 25, statistički su podaci Sigurne kuće. Iako se o nasilju često priča, i dalje ima žena koje iz straha za svoj život, život svoje dece, reakcije prijatelja i porodice ili zbog nade da će jednog dana biti bolje ne smeju da se odvaže i prijave nasilnika. Vesna Stanojević, koordinatorka Sigurne kuće, u razgovoru za Novu ističe da je suštima pomenutog sistema zaštite da svaka žrtva nakon izlaska kaže „Ja nisam ista žena“.
“Devet žena je nastradalo od Nove godine, a to su samo dva meseca. Ako se taj crni niz nastavi tim temprom, za deset meseci nećemo imati o čemu da pričamo, jer se ja već sada loše osećam. Sigurna kuća postoji 23 godine, a verujte mi da ja zaista nemam osećaj da sam nešto uradila. Mnogo žena mi prilazi na ulici sa rečima zahvalnosti, ali ja konstantno na sve strane vidim samo žrtve”, započinje za naš portal Vesna Stanojević.
Koordinatorka Sigurne kuće napominje da su najčešće štićenice ustanove kojom rukovodi žene koje su žrtve partnerskog nasilja, ali ima mnogo i starijih žena koje su žrtve nasilja sopstvene dece.
“Mi imamo mnogo starijih žena koju rođena deca izbacuju na ulicu. Pa samo od početka godine smo imali tri slučaja takvog porodičnog nasilja gde je sin u Mladenovcu nožem izbo majku, pa potom u Surčinu gde je takođe sin izbo roditelje i na krajun je bilo u Smederevu gde je sin čekićem udarao majku dva puta u glavu. Ti daš svoj život deci, i ono što nemaš i ono što ne možeš, da bi na kraju završila tako što rođeno dete pokuša da te ubije”, ističe Stanojević.
Na pitanje zašto se dešava da kada žene budu ubijene dobijemo podatak da u toj porodici nije bilo prijava za nasilje, naša sagovornica navodi da se žrtve plaše.
“Žene se plaše osvete partnera ako prijave nasilje, plaše se zla koje može da im se dogodi. Tu je i sramota. Uvek tu ostaje i neka eventualna osveta njegove porodice: “ona nam je dovela policiju” i tako dalje. Podsetiću samo da smo prošle godine imali slučaj u Somboru kada je muž i otac nasilnik izašao iz zatvora nakon prijave supruge, pa ubio dve velike ćerke i nju”.
Koordinatorka Sigurne kuće ističe da je najgore kada se žene, po izlasku iz sistema, vrate nasilnicima.
“Od početka do današnjeg dana šokiraju me samo žene koje imaju toleranciju prema nasilju koje trpe. Ja ne mogu da shvatim da jedna mlada žena, koja ima uslova da normalno živi, radi, funkcioniše prelazi preko mnogih stvari, trpi mnoge stvari, jer smatra da samo ako ima partnera, ona vredi. To je rezuiltat pogrešnog vaspitanja već generacijama”, kaže ona, pa dodaje:
“Najgore je kada se žene, nakon izlaska iz Sigurne kuće, vrate nazad partneru od koga su i pobegle. One ostaju u kontaktu sa partnerima dok su u Sigurnoj kući, iako je jedan od prvih zahteva da promene broj telefona. Tada im oni obećavaju da će se promeniti, da više nikada neće podići ruku na njih i naravno to se ništa ne dešava, i svaka se priča ponavlja. One nama kažu da se vraćaju zbog dece, a nisu ni svesne da deca nisu srećna u tim porodicama. Njima treba samo izgovor da se vrate, i nikako ne možete dopreti do njih da im objasnite da se ništa neće promeniti”, kaže ona.
Ističe i da se one, po nekom pravilu, ubrzo ponovo vrate u Sigurnu kuću.
Pročitajte još:
Na pitanje da li je postojala nekakva neprijatna situacija u Sigurnoj kući, koordinatorka u dahu izgovara datum, 13. jun 2013. godine.
“Bivši suprug jedne od štićenica preskočio je ogradu i nasilno ušao u objekat i povredio tri osobe, suprugu, jednu od zaposlenih i njegovog jedanaestogodišnjeg sina koji je pokušao da zaštiti majku. Hvala Bogu pa je samo taj jedan slučaj, ali se dešava da prolaze kolima ispred, slikaju objekte znajući da će ženu to da preplaši i uzmeniri. Naše obezbeđenje odmah poziva policiju”, kaže ona.
Stanojevićeva navodi i da Sigurna kuća ne pruža samo smeštaj i hranu ženama, već ih i osnažuje da se vrate u društvo.
“Nije bilo dana od osnivanja da Sigurna kuća nije radila. Konstantno smo prebukirana i imamo po 30 žena, jer je to broj koji možemo da imamo po licenci. Imamo i desetoro male dece kojima se ispunjavaju sve potrebe, a u sklopu kuće imamo i vrtić. Sigurna kuća nije mesto gde će žena samo da prespava, da se nahrani i ugreje, već mesto gde se radi sa ženama”, kaže Stanojević i dodaje:
“Mi imamo psihoterapeutkinje, osobe koje rade sa decom, advokate. Sa njima se najpre radi na njihovom osnaživanju i sigurnosti, na tome da iz Sigurne kuće izađu sa drugačijim pogledima na brak i na problem u toj vezi, nego kad je došla u Sigurnu kuću. Sve je to jako bitno. Suština Sigurne kuće je da nama žena kad izađe kaže: ’Ja nisam ona ista žena’”.
Stanojevićeva navodi i da bi svakoj ženi preporučila, da ako primeti bilo kakav oblika nasilja, ili ako ne daj Bože trpi neki oblik nasilja – da odmah prijavi, da ne čeka.
BONUS VIDEO: Đaci nasilnici ponovo u školi – zbog proceduralne greške!?
