0
Andrijana Mitrović ranjena je 4. maja ispred škole u Duboni, u krvavom piru Uroša Blažića, koji je brojne porodice zavio u crno. Osam meseci kasnije, mlada Andrijana i njena porodica smogli su snage da za portal Nova.rs ispričaju šta se dogodilo kobne večeri, ali i kako njihov život izgleda nakon stravične tragedije.
Mirno druženje i lepu atmosferu 4. maja uveče prekinuli su zvuci rafalne paljbe. Devetoro mladih izgubilo je živote, dok je 12 ljudi ranjeno u krvavom piru Uroša Blažića.
Pročitajte još:
Andrijana, vedra devojka iz Malog Orašja, teško je ranjena tog dana ispred škole u Duboni, gde je sa svojim drugaricama došla da se javi okupljenima.
„Sve je počelo u Malom Orašju. Svako veče smo se družili u školskom dvorištu, ali je nekim komšijama smetala buka pa smo se pomerili u Ravni Gaj gde nema nikoga. Založimo vatru, kupimo piće i dugo u noć pričamo i provodimo vreme zajedno. Tog dana, dve drugarice i ja otišle smo u Dubonu da se javimo njima koji su sedeli dole“, počinje svoju priču Andrijana.
Nedugo nakon što su stigle ispred škole u Duboni, začuli su se pucnji u donjem delu selu. Ipak, niko nije obratio pažnju na to jer su znali da je jedan od komšija dobio dete, a običaj je takav da se puca kad su lepe vesti. Međutim, ništa lepo nije bilo iza tih pucnjeva, a Uroš Blažić je tada otvorio vatru na ljude koji su nameštali ogradu, a potom krenuo ka školi.
Usledio je horor od kojeg se Andrijana i dan danas oporavlja.
„Došao je do nas i rekao da će pucati. Dača je rekao: „Čekaj brate, stani“, niko nije znao šta se dešava. Tada su se čuli pucnji i videli smo varnice iz puške, pala sam na pod i prvo što su mi je palo na pamet je da se pravim mrtva. Čula sam jednu devojku kako vrišti, pogođena je u karlicu dok je pokušavala da se skloni“, priča Andrijana tihim glasom.
Tada je čula svoje prijatelje kako vrište, a ona se teško ranjena dovukla do klupice gde je videla ostale. Prema njenim rečima, tada su počeli da zovu na telefon svoje bližnje, ali ona nije smela da pozove majku, već je zvala Lazara Milovanića iz Malog Orašja, ne znajući da je i on već bio upucan tamo.
Majka ranjene devojke, Milana Mitrović, nadovezuje se na razgovor i ističe da su svi čuli pucnje, ali da niko nije očekivao užas koji se događao. Svi su mislili da je u pitanju taj komšija koji je nedavno postao deda, ali im je bila sumnjiva rafalna pucnjava.
„Kod nas je takav običaj, ali je bilo previše. Čuo se rafal i pomislilia sam „Bože, iz čega puca ova budala?“ Legla sam da spavam kada mi je zazvonio telefon, jetrva me je zvala i rekla: „Milana, pobiše decu na Ravnom Gaju“. Momentalno sam skočila, nisam se ni obula, ni obukla i krenula sam ka tamo“, priča majka.
Nesrećna žena odmah se uputila ka terenu na kraju sela, ali nije ni slutila da je njeno dete ranjeno u susednom. Ističe da se ne seća svih ljudi koje je videla to veče, ali da su joj ti prizori i dalje u glavi.
„Kada sam došla zatekao me je horor. Videla sam roditelje od jednog mladića kako govore da se odmah prebaci u Hitnu pomoć. Potom sam krenula ka Duboni. Tada mi je majka od jedne devojke rekla da se smirim i da joj je njen brat javio da je Andrijana odvezena u Beograd odmah“, priča Milana drhvtavim glasom.
Milana priča da su potom krenuli put bolnice u Smederevu, jer joj je bilo nelogično zašto bi nekovga prevezli do glavnog grada, gde su bili ranjeni iz Malog Orašja, ali tamo nije pronašla svoje dete. Saznala je i da je Andrijana odmah prevezena u Beograd u Urgentni centar.
„Negde u putu počela sam da se kočim od stresa. Kada smo stigli u bolnicu u Beograd, raspitivali smo se o deci, jedni su nam pričali jedno, drugi su nam pričali drugo, ali po njihovim izrazima lica videla sam da nije dobro. Čekali smo, a minuti su nam bili kao godine. Oko pola 4 ujutru, izašao je lekar koji je operisao Andrijanu i rekao nam da je teško ranjena i da je u jako kritičnom stanju. Kada sam ga pitala da li će preživeti, samo je rekao: „Daće Bog, mlada je“ i to je bilo to“, priča nam ova majka.
Ona kaže da će prizore iz Kliničkog centra pamtiti do kraja života. Njen zet stajao je tu u suzama, dok se bratanac pored tresao od stresa. Nakon toga se slabo čega seća zbog lekova za smirenje koje su joj prethodno dali dok je bila u bolnici u Smederevu.
„U Kliničkom centru dali su nam broj telefona i rekli su nam da možemo da zovemo da pitamo za stanje. Više ni ne znamo koliko je bila u šok sobi. Kada god bismo pozvali rekli bi da je kritično i to je bila agonija. Kada je izašla iz bolnice, videli smo kako izgleda pakao kroz koji i dan danas, nakon sedam meseci, prolazi. Nisam slutila da to može da se desi, ne mom detetu, već i drugima. Ovo je borba za život“, priča nam kroz suze Milana.
Andrijana prekida majku i vraća se na period nakon pucnjave.
„Mene je neki policajac ubacio u automobil i odvezao me. Ne sećam se kada su me prebacivali. Povraćala sam u automobilu i osećala sam jak miris baruta. Bila sam u istim kolima sa drugarom, njegovom majkom i ujakom. Rekli su mi da nikako ne spavam, sve vreme su mi jaka svetla udarala u oči. U jednom momentu ta majka mi je udarila šamar da me probudi. Poslednje što se sećam jeste trenutak kada ujak tog dečka cepa majicu sa mene i pokušava da mi zaustavi krvarenje. Posle toga se budim u bolnici i kad sam videla lekara, uspela sam da progovorim samo: „Doktore, je l’ ja neću umreti?“, on mi je rekao da neću“, priča nam povređena devojka.
Kaže i da, sve dok nije došla sebi u bolnici, nije ni znala da se isti užas dogodio u Malom Orašju, ali da je od jedne sestre slučajno načula da je u Smederevu petoro ubijeno i da je odmah to povezala.
Više od tri meseca trajala je Andrijanina borba u bolnici, porodica nije gubila nadu, ali su usledili usponi i padovi u njenom zdravstvenom stanju. Kako nam objašnjavajum trebalo je da ima još jednu operaciju, ali su lekari rekli da bi ona bila kobna po devojku i da zbog toga nije operisana.
„Po svom detetu videla sam da nije dobro. Na jednoj rani desila se upala i imala je temperaturu svakog dana. U bolnici nam je rečeno da sačekamo još dan dva, pa ako se nastavi temperatura, da ostane na odeljenju. To se naravno i desilo. Tada je bila 16 dana u bolnici. Hvala Bogu, sada je bolje, ali rane još nisu zarasle, čisti se još uvek organizam, znamo samo da je veliko oštećenje jetre bilo“, kaže majka.
Aleksandra Mitrović, sestra ranjene devojke, ispričala nam je da je, na svu sreću, period opasnosti po život prošao čim je Andrijana izašla iz šok sobe, ali da su posle toga usledile neke komplikacije sa bakterijama i da su njenoj sestri morali da uključe dodatne antibiotske terapije.
„Ona je bila mršava, ali je tokom ovog perioda još više smršala. Krenulo je sve na bolje i počela je da vraća kilažu polako. Najveći problem jeste stres koji je preživela. Jedinu pomoć ponudio nam je Veran Matić, koji je sa timom ovde svake nedelje. U bolnicu joj je dolazio psihijatar, ali nam je tada rečeno da je njeno stanje normalno i da ne mogu mnogo da pomognu. U suštini rekli su nam: „Lečite je vi kad izađe“. Dođu joj tako dani kada ni sa kim neće da priča, mi nismo stručni i ne možemo da joj pomognemo kao psihoterapeuti“, objasnila je sestra.
Kada smo porodicu pitali kako se sada osećaju, posle svega što su proživeli, naš razgovor prekinula je tišina. Andrijanine smeđe oči napunile su se suzama, pokušala je da progovori, ali nije bilo reči. Jecaji i plač prekinuli su saoblasnu tišinu u sobi. Rane i ožiljci na telu i duši ostaće zauvek.
Andrijanina porodica kaže i da su troškovi lečenja bili veliki i da im je svaka pomoć od značaja. Pomoć su zasad dobili od opštine, novčanu, dok su nadređeni iz ministarstava ostali uzdržani od obilaska teško ranjenih porodica. Gradonačelnica Smedereva i direktorka Doma zdravlja obišle su ranjene, dok su sekretarice predsednika Srbije Aleksanda Vučića ostavile svoj broj telefona, ali se nikada nisu javile na pozive.
Andrijanina sestra kaže oni očekuju dugoročnu pomoć od države za ranjene i za porodice u kojima su stradala deca.
„Niko od njih nije kriv za to što se desilo. Svi su bili sto odsto zdrava deca. Gradonačelnica je došla i rekla nam da će im obezbediti lakša radna mesta. U momentu dok se Andrijana borila za život u šok sobi, oni nam obećavaju lakša radna mesta. Nije ni znala u kakvom su stanju. Fokus treba da bude na doživotnoj pomoći, da oni znaju da su obezbeđeni jer ko zna kakve će sve posledice da imaju od ranjavanja“, naglasila je sestra.
Majka Milana saglasna je sa svojom drugom ćerkom i kaže da je u šoku ostavila ta rečenica da će ranjeni dobiti lakša radna mesta.
„Kada su prvi put delili pomoć, razmišljala sam se da li da uzmem. Ali sam se onda zapitala zašto ne bih, moje dete nije bolesno od Boga, niti je krivo za bilo šta. Neko je došao i iživljavao se nad njima. Nema tih para koje mogu da nadoknade gubitke koje smo svi proživeli. Meni je krivo što je narod taj koji mora da nam pomaže, a ne država koja je u obavezi. Ako oni misle da posle svega što se desilo treba da dođu samo jedan dan, onda neka im je na čast“, zaključila je majka.
Na kraju našeg razgovora, Andrijana Mitrović ističe za Nova.rs. da nema ništa da poruči, a potom su joj se oči ponovo napunile suzama. Njeno ćutanje je snažnije od svake reči koju bi izgovorila.
Žrtve masovnog ubice iz Dubone zaboravljene su i gurnute u stranu, niko im ne pomaže. Snalaze se sami kako znaju i umeju, a sedam meseci kasnije stiče se utisak, na osnovu onoga što smo videli, da veliki broj ljudi, kao i sve institucije, okreću glavu od njihove tragedije i nemaju obzira prema njihovom bolu.
Porodice se nose sa svojim tugama, biju svoje bitke i ne postoje reči koje mogu da opišu kroz koju bol prolaze meštani Malog Orašja i Dubone koji su izgubili svoju decu, prijatelje, rođake i drugare iz detinjstva. Nema te pomoći koja će njihove rane uspeti za zaleči.
