Godinu dana kasnije: Indeks i dalje jači od pendreka

Autorski tekst Nikoline Sinđelić

Sistem koji se okrenuo protiv građana

Prvi novembar bila je tragedija, ali i povod – za ono što će uslediti: otpor, bol i razotkrivanje. Sve je počelo kao još jedan pokušaj da se zaborave i zataška sistemska korupcija koja je ukorenjena u vladajućem režimu. Nadstrešnica koja je pala, institucije koje ćute— i sistem koji se, umesto da zaštiti građane, okrenuo protiv njih. Tokom zime, hapšenja su postala svakodnevica: od studenata, aktivista do novinara i poljoprivrednika... Sudnice su se pretvorile u produženu ruku politike, a ulice u prostor prkosa i bunta.

Leto otpora i represije

Letnje mesece obeležili su protesti, pendreci i suzavci. Zvanična saopštenja govorila su o „redu i stabilnosti“, dok je stvarnost na ulicama govorila suprotno. Srbija je ključala. Avgust je doneo najteže sukobe, kada su građani izgubili strpljenje, a vlast odgovorila silom. Režim je hapšenja koristio kao opomenu, a propagandu kao oružje. Dok su evropske institucije usvajale rezolucije o rastućoj represiji i političkim progonima, ovde je poricanje postalo zvanična politika. Glavni naručilac sa Andrićevog venca upotrebivši čitav svoj aparat, pokušavao je da na široka vrata predstavi studente kao odgovorne za širenje mržnje i podela u društvu.

Pukotina u tišini

Ipak, ispod sloja straha nešto se pomerilo. Ljudi su počeli da prepoznaju jedni druge. Stvorio se novi sloj solidarnosti. Na mestu gde je vladala apatija, pojavila se upornost, studenti su pomirili čitave genereacije u borbi za pravdom i slobodom. Sistem jeste zakazao, ali društvo nije, društvo je najzad pokazalo da slobodarski duh teče venama srpskog naroda. Upravo u toj pukotini tišine rodila se nada da promena ne dolazi preko noći, već kroz male prkose koji traju. Studenti i građani prepešačili su čitavu Srbiju noseći sa sobom duh promene. Ni hapšenja, povrede, ni medijska hajka protiv njih nisu uspeli da ih spreče u njihovom glavnom cilju.

Studentski zahtevi – Izbori

Ni posle godinu dana nisu ispunjeni studentski zahtevi koji su prošlog novembra pokrenuli talas nade. Mladi su tada jasno i glasno tražili ono što bi trebalo biti elementarno: objavljivanje kompletne dokumentacije o rekonstrukciji Železničke stanice u Novom Sadu, identifikovanje i procesuiranje svih koji su napali studente, obustavu krivičnih postupaka protiv uhapšenih učesnika protesta, i povećanje izdvajanja za visoko obrazovanje za 20 %.

Danas je njihov zahtev postao simbol šire istine — da se sistem neće promeniti sam od sebe. Kada su prve četiri tačke ostale nerešene, jasno je: izbori su postali jedini mogući oblik promene. Bez odgovornosti, bez transparentnosti i bez reformi, glasanje je jedini put da građani preuzmu inicijativu.

Upravo su studenti bili ti koji su pokazali da istinski pritisak može doći samo odozdo. A kada dijalog više nije moguć, kada vlast zatvara sve kanale komunikacije, jedini izlaz ostaju izbori. Ne kao prazna procedura, već kao poslednji oblik otpora u zemlji u kojoj je sve drugo ugušeno.

Prvi novembar — simbol i ispit

U ovom trenutku, godinu dana kasnije, 1. novembar više nije samo datum. On je simbol i ispit zrelosti — podsećanje na to koliko koštaju ćutanje i ravnodušnost, ali i dokaz da svaka godina, koliko god teška bila, može doneti novu svest. Pred Srbijom su izbori i nova prilika da pokaže da strah ima rok trajanja. Prvog novembra Srbija će postati deo istorije o kojoj će se pisati u knjigama, i o kojima će generacije učiti.

Ujedinjenje je jedina snaga koja može nadjačati sistem koji već odavno ne služi nikome. Zlo koje je obavilo Srbiju se ne može pobediti društvenim podelama, već zajedničkim delovanjem.