4
Bežanje vozača sa mesta saobraćajnih nesreća kao i sprečavanje policije da već na uviđaju prikupi ključne dokaze za predstojeći postupak (poput alko ili narko testiranja), u razvijenim i civilizovanim društvima definiše se kao direktno ometanje pravde, koje "odbeglog" može da dovede samo u nepovoljniji položaj. U Srbiji je pak, na snazi zakon čija nepreciznost omogućava pijanim i drogiranim vozačima da uprkos bežanju sa mesta nesreće, sebi obezbede povoljniji položaj pred sudom jer - dokaz da su bili pod dejstvom opijata ne postoji, kao ni dovoljno adekvatna sankcija za bežaniju.
Pogibija dvojice pešaka Andreja Prekljušaja (12) i Dejana Ilića (48) prošle nedelje u Nišu, koje je u punoj brzini pregazio „audijem“ Nemanja Stamenković (19), a potom pobegao, ponovo je pokrenula diskusiju u javnosti o zakonskim odredbama i (ne)efikasnosti kaznene politike u slučajevima saobraćajnih nesreća u Srbiji. Dok se s jedne strane, Zakon o saobraćaju, propisi i prekršajne kazne više nego često izmenjuju i pooštravaju mahom na uštrb vozača, Krivični zakonik (KZ) kojim se procesuiraju odgovorni za nesreće, ostao je netaknut, uprkos svim svojim apsurdnim odredbama, koje dokazano – najmanje štite interese žrtvi.
Tome posebno doprinosi i takozvana „sudska praksa“, jer iz nekog razloga, sudije u Srbiji gotovo nikad nisu izrekle najveće propisane kazne, već naprotiv, one bliže zakonskom minimumu.
Pročitajte još:
No, krenimo redom.
Ono što znatnom delu javnosti najpre nije jasno i što se iznova može čuti u javnom prostoru svaki put kada se dogodi neka nesreća ili izrekne presuda bahatom vozaču, jeste da izazivanje saobraćajne nesreće, pred zakonom, nije isto što i ubistvo, čak ni onda kada broji jednu ili više žrtava. Upravo zbog toga, nemoguće je osuditi krivca za saobraćajku na isti način kao nekoga ko je počinio ubistvo, bilo ono „na mah“ ili s predumišljajem.
Isti slučaj je i sa mnogim drugim delima, poput izazivanja opšte opasnosti, u kojima je smrt nastupila kao posledica određene radnje. Verovartno najčeći primer su slučajevi nenamernog upucavanja, izazvanih nepažnjom ili zbog nestručnog rukovanja oružjem. Preciznije, onaj koji ubije čoveka dok mu pokazuje oružje koje recimo, nije bilo zakočeno, neće odgovarati za ubistvo, kao ni piroman koji podmetne požar, a u kom, zbog spleta drugih okolnosti, slučajno strada neko drugi.
Vozač će biti osuđen kao ubica samo ako se dokaže da je vozilo iskoristio kao oružje kako bi nekog lišio života, odnosno ako je nekog namerno zgazio. Sve ostale okolnosti kvalifikuju se kao nesreće koje su u aktuelnom Krivičnom zakoniku opisane kao teška dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja.
Ova dela imaju svoj lakši i teži oblik, od kojih zavisi najpre procesuiranje krivaca, kao i visina zaprećene kazne. Tačnije, ukoliko se utvrdi da je smrtna saobraćajka učinjena iz nehata, to jest da nije prouzrokovana teškim oblikom ugrožavanja saobraćaja (divljačkom vožnjom, prolaskom kroz crveno svetlo na semaforu, vožnjom pod dejstvom alkohola i narkotika…) maksimalna kazna je osam godina zatvora, a slučaj ostaje u domenu Osnovnog tužilaštva i suda. U suprotnom, ako se utvrdi da je vozač bio pijan, drogiran, da je vozio znatno brže od dozvoljenog i slično, zakon će to tretirati kao „saobraćajku s predumišljajem“, za koju je zaprećena kazna do 12 godina zatvora. U oba slučaja, visina kazne ne zavisi direktno od broja stradalih, već to sudsko veće tretira „kao okolnost“ prilikom izricanja iste.
Upravo tu dolazimo do najvećeg paradoksa i zloupotrebe zakona koji se godinama unazad događa pred očima istražnih organa i pravnika.
Naime, vozača koji pobegne sa mesta nesreće, što je bio i poslednji slučaj u Nišu, nemoguće je alko ili narko testirati i utvrditi da li je bio pod dejstvom opijata. Upravo ova okolnost je ključna za kvalifikaciju dela, od čega zavisi da li će slučaj voditi Osnovno ili Više tužilaštvo i ono najvažnije – da li će maksimalna zaprećena kazna biti 8 ili 12 godina.
„U gotovo svim takvim slučajevima, kada nije bilo drugih težih okolnosti, krivci su nakon hapšenja ili predaje procesuirani za saobraćajku iz nehata jer ih je zbog protoka vremena bilo nemoguće testirati na opijate. Sam čin bežanja jasno ukazuje da su imali neki razlog, a opijati su sigurno najrealniji. Uprkos brojnim primerima takvih zloupotreba, zakon nije izmenjen u delu koji se odnosi na bežanje sa mesta nesreće, jer ako neko spreči sopstveno testiranje, zakon treba da ga automatski tretira kao pijanog i drogiranog, a ne da saučestvuje u dodatnom iskopavanju ove zakonske rupe“, kazao je za portal Nova.rs izvor iz pravosuđa i dodao:
„Onima koji su bežali neizostavno se na teret stavi i delo nepružanje pomoći povređenom, ali je problem što se i to delo tertira kao lakše, pa čak i objedinjena kazna ne dobaci ni blizu onoj koja je zaprećena onima za koje se zvanično utvrdi da su bili pijani“.
Među „odbeglim“ vozačima za koje se nikad nije utvrdilo da li su bili pijani, što im je od starta obezbedilo povoljniji položaj pred zakonom su i vozač „kantrimena“ Marko Milićev, ali i Aleksandar Mitrović, sin Željka Mitrovića, koji je nedavno osuđen na kućni zatvor zbog pogibije Andree Bojanić (17). Sa druge strane, Stefan Mihajlović, sin proslavljenog reprezentativca Radmila Mihajlovića koji je nakon sudara pobegao, svejedno je ostao u nepovoljnijem položaju jer je tokom istrage utvrđeno da je prošao kroz crveno svetlo na semaforu i zakucao se u automobil čiji je vozač preminuo.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
