0
Željko Ražnatović Arkan ubijen je 15. januara 2000. godine u beogradskom hotelu „Intekontinental“, a u trenutku likvidacije slovio je za najmoćniju figuru srpskog podzemlja. Tog dana, sa Arkanom su stradali i njegov saborac iz Srpske dobrovoljačke garde i pukovnik Milenko Mandić i još jedan pukovnik, ali policijski, Dragan Garić, a 25 godina kasnije i dalje su neka pitanja o ovom slučaju ostala bez odgovora.
Vest da je ubijen Željko Ražnatović Arkan, komandant nekadašnje Srpske dobrovoljačke garde (SDG), najmoćnija ličnost u srpskom, možda i evropskom podzemlju u to vreme, odjeknula je kao bomba u javnosti. Čovek o kome su se još za života ispredale legende, koga su obožavali i mrzeli, slavili i osporavali, za neke heroj za druge kriminalac i ratni zločinac, jedan je od najprepoznatljivijih i medijski najeksploatisanijih likova iz devedestih godina prošlog veka. Brak sa „kraljicom turbo folka“ Svetlanom Cecom Veličković samo mu je podigao popularnost među širokim narodnim masama i Ražnatović je živeo „srpski san“.
Taj san je prekinut pucnjima u beogradskom hotelu „Interkontinental“ 15. januara 2000. godine. Kobnog dana Arkan je došao sa suprugom i jednim telohraniteljem u hotel gde se našao sa prijateljem i saborcem, pukovnikom njegove SDG Milenkom Mandićem i pukovnikom policije Draganom Garićem. Njih trojica su seli u separe, dok su Svetlana Ražnatović i telohranitelj, Zvonko Mateović krenuli u kupovinu po buticima.
Trojici ljudi u separeu, prema zvaničnoj verziji krvavog događaja, prišao je mladić, koji je izvadio pištolj i počeo da puca. Ubica je bio vešt, hladnokrvan i precizan, uspeo je da pogodi glavnu metu – Željka Ražnatovića i Arkana, ali i dvojicu ljudi koji su sedeli sa njima. Nije promašio nikoga, niko čak nije ni preživeo napad, sva trojica su ubijeni na mestu. Bilo je jasno da je u pitanju zavera, pažljivo skovan plan a da je ubica profesionalac.
Plan zaverenika bi možda i uspeo da telohranitelj, Mateović, nije primetio naoružanog čoveka kako pokušava da pobegne. Zapucao je u njega i ranio ga, ali je atentator puzeći uspeo da izađe iz hotela, gde su mu saučesnici pomogli da uđe u automobil i počinioci su uspeli da pobegnu. Teško ranjeni atentator potražio je pomoć u bolnici u Loznici, pod lažnim imenom, ali ga je načelnik loznčke policije, Vojislav Jekić prepoznao. Godinama kasnije, Jekić je ubijen u Beogradu, a njegovo ubistvo nikada nije razrešeno.
Ranjeni atentator je bio prvi koga je policija uhapsila, ispostavilo se da je u pitanju njihov kolega, pripadnik policijske brigade Dobrosav Gavrić, koji je i rođen kod Loznice. Klupko je počelo da se odmotava, usledila su i nova hapšenja, jer se znalo sa kim se Gavrić druži, zbog čega je bio i suspendovan. Uhapšeni su potom i njegovi pajtosi, Dragan Nikolić Gagi, Milan Đuričić Miki, još nekoliko policajaca, što aktivnih, što bivših i još nekoliko sitnijih kriminalaca koji su bili deo novobeogradske ekipe koju su predvodili Nikolić i Đurićič.
Usledio je maratonski sudski postupak, praćen mnogim kontroverzama, bilo je mnogo priče da su u Arkanovu likvidaciju umešani pojedinci iz tadašnjeg Resora državne bezbednosti, ali su tužilaštvo i sud vešto uspeli da izbegnu tu škakljivu temu. Jedan od učesnika zavere, Zoran Nikolić Pegla, već bolestan od side, odlučio je da progovori pre smrti i mnogo je pomogao istrazi. Na kraju se postupak završio osuđujućom presudom koju su optuženi, iz proceduralnih razloga, dočekali na slobodi. Presudom iz oktobra 2006. Gavrić je osuđen na 35 godina, Nikolić i Đurićič na po 30 godina robije. Ali iza rešetaka je završio, ne računajući pomagače, samo jedan od njih, Dragan Nikolić Gagi, koji je ranije pobegao, ali je uhapšen u Austriji i 2004. izručen Srbiji. Gavrić i Đuričić kao da su u zemlju propali.
Ali, onda je stigla vest iz Južne Afrike, da je u obračunu među tamošnjim mafijašima, kada je ubijen izvesni Siril Biko, teško ranjen njegov vozač, srpski državljanin Saša Kovačević. Kada je južnoafrička policija proverila „vozača“ ispostavilo se da ima lažni identitet, a po otiscima prstiju, prepoznat je Dobrosav Gavrić. Pravda je em spora, em nekada i nedostižna, a i Gavrić je još uvek nedostižan vlastima Republike Srbije iako je južnoafrički sud još davnih dana doneo nekoliko presuda da on bude proteran iz te zemlje u koju je ušao ilegalno.
Njegov kum, dugogodišnji prijatelj, saučesnik u zločinu, Milan Đuričić Miki nije bio te sreće. I on je pronađen u Južnoj Africi, ali je identifikovan posthumno, kada je izrešetan 2018. godine u jednom južnoafričkom predgrađu. Prvo je identifikovan kao Belgijanac, ali je proverom DNK ustanovljeno da je u pitanju čovek koji je u Srbiji osuđen za učešće u trostrukom ubistvu u „Interkontinentalu“.
Iako postoji osuđujuća presuda u kojoj su navedeni učesnici u zaveri za ubistvo Željka Ražnatovića Arkana, neki od njegovih bivših saboraca i bliskih saradnika tvrde da u opisu događaja iz optužnice nedostaju neki bitni elementi. Prema tim, neproverenim informacijama, Gavrić nije bio jedini pucač, već su atentatori angažovali još jednog ubicu i to čoveka koga je Arkan dobro znao, bivšeg oficira njegove SDG, koji je nakon likvidacije svog komandanta pobegao u inostranstvo.
6
0
Nedostaje još jedna bitna stvar, ko je i kako pružao logističku pomoć ubicama i ko im je naložio ili makar dao dozvolu da ubiju Arkana, jer se pretpostavlja da su Mandić i Garić bili samo „kolateralna šteta“. Ipak, i u ovom slučaju su istraga i presuda imale ograničen domet.
Mnogi su pretpostavljali da je Arkan zasmetao tajnoj službi za koju je radio kao spoljni saradnik. Iako sin vojnog lica i strogo vaspitavan, Arkan nije hteo da krene tim putem i rano je počeo da pravi progleme. Otišao je u inostanstvo, gde je ispekao zanat, a proslavio se po dve stvari: oružanim pljačkama i bekstvima iz zatvora. Tada je, navodno, već bio angažovan od strane DB-a na likvidaciji političkih protivnika, emigranata sa prostora nekadašnje, komunističke Jugoslavije.
Ali, njegov pravi uspon počinje zapravo sa usponom Slobodana Miloševića, čija vlast ga prvo „delegira“ na severnu tribinu stadiona Crvene zvezde, gde su smeštene najvatrenije pristalice tog kluba, koji su počeli da se otimaju kontroli i da podržavaju pojedine opozicione lidere. Mnogi od tih momaka će kasnije postati deo SDG, paravnojne formacije koja je kzapravo bila vojna formacija Državne bezbednosti. Jedan od oficira SDG bio je i Milorad Ulemek Legija, kasnije komandant Jedinice za specijalne operacije, koja je postala i zvanična vojna jedinica tajne službe.
Iza Arkana je ostalo mnogo urbanih legendi i misterija od kojih neke još traju.
Od besmislenih do onih ozbiljnijih, odnosno misterije Arkanovih sefova.
Kada su otvoreni, godinama posle njegove smrti, sefovi u nekadašnjoj „Komercijalnoj banci“ u njima je pronađeno – ništa. Prema nekim informacijama, u njima je Arkan čuvao nešto što je smatrao najvećim bagatstvom, a to nisu bile ni pare ni nakit, već papiri, dokumenta, naređenja, komunikacija između njega i njegove SDG sa zvaničnicima i i institucijama Miloševićevog režima.
Možda su baš ti papiri i „ubili“ Arkana, jer do danas nije poznato ko je bio nalogodavac zločina u „Interkontinentalu“.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
