Zbog nemara države godišnje izgubimo jedno Zlatarsko jezero

U Gadžinom Hanu i Dimitrovgradu već je vanredno jer su kapaciteti izvorišta pali ispod 20 odsto. U mnogim drugim mestima, uključujući Užice, Gornji Milanovac, Požegu i Sopot, lokalne vlasti apeluju na građane da ne zalivaju bašte, čak najavljuju i kazne.

Prošle godine nestašica vode bila je razlog za proglašenje vanredne situacije i u Sjenici, Topoli i Majdanpeku, a Inicijativa "Pravo na vodu" pobrojala je čak 65 mesta širom Srbije koja su tokom letnjih meseci bila povremeno pogođena nestašicama vode.

"Imamo vode, ali je rasipamo"

Žaklina Živković iz Inicijative "Pravo na vodu" objašnjava da Srbija ima dovoljno vode, ali se ona ne čuva, niti se koristi racionalno.

“Na lokacijama dva ogromna podzemna jezera čiste pijaće vode, Jadru i Homolju, planiraju se rudnici. Na beogradskom vodoizvorištvu, Makišu i Surčinskom polju, gradi se metro, Nacionalni stadion i organizuje Expo. I ovog leta suša je iznenadila vodoprivredna preduzeća - kao što nas svake zime iznenadi sneg”, ističe sagovornica Nova.rs.

Inicijativa "Pravo na vodu" već godinama prati stanje vodosnabdevanja tokom letnjih meseci i podaci koje beleže pokazuju ozbiljan i sve je prisutniji trend pogoršanja.

"Godišnje gubimo jedno Zlatarsko jezero"

“Srbija gubi ogromne količine vode. Zbog loših cevi i nelegalnih priključaka, odnosno nemara i nečinjenje nadležnih, na godišnjem nivou, izgubimo oko 35 odsto vode koja se zahvati. U Srbiji se preko komunalnih vodovodnih sistema zahvata 687 miliona metara kubnih godišnje. Ako su ukupni gubici vode oko 35 odsto, to je približno zapremina Zlatarskog jezera”, upozorava Žaklina Živković.

Ističe da u pojedinim lokalnim samoupravama, poput Zaječara, Novog Pazara i Lebana, gubici prelaze 50 odsto.

“Loš institucionalni odnos prema vodama, dodatno pogoršava nespremnost na narastajući trend klimatskih promena, jer je Srbija na području koje je drastično ugroženo istim”, dodaje.

"Negde ima za rudarska okna, a nema za bašte"

Na kraju avgusta 2024. godine, prema njenim rečima, čak 92 odsto teritorije Srbije bilo je pod ekstremnom sušom. Ističe da su prve žrtve takvog stanja poljoprivreda, zdravlje i dostojanstven život ljudi na selu.

“Građani ne smeju da snose teret posledica decenijske nebrige o vodovodnoj infrastrukturi i klimatskim rizicima. Nedopustivo je da se u Istočnoj Srbiji pijaćom vodom zalivaju rudarske bušotine, dok se drugi kažnjavaju zato što štite svoje bašte”, upozorava ona.

Pojedinačni odgovori lokalnih samouprava, koju su najčešće samo reakcija na probleme na terenu nisu dovoljni, već su neophodna sistemska rešenja.

Umesto u oružje ulagati u pripremu za klimatske krize

Inicijativa Pravo na vodu smatra da je potrebno nekoliko odlučnih mera države na ovom polju.

“Neophodno je ulaganja u infrastrukturu, odnosno hitna sanacija vodovodne mreže, modernizacija cevi i nabavka cisterni. Važno je razviti i sistem civilne zaštite, pa umesto ulaganja u vojni rok i naoružanje, spremiti sisteme ranog upozorenja i konkretnu podršku lokalnim zajednicama tokom klimatskih kriza. Ključna je politička odgovornost i strateški pristup, koji podrazumeva usvajanje i sprovođenje nacionalne i lokalnih strategija za borbu protiv suša i zaštitu prava na vodu”, predlaže predstavnica Inicijative Pravo na vodu.

Upozorava da građani nisu uzrok problema, već žrtve nečinjenja nadležnih.

“Pravo na vodu nije luksuz. To je osnovno ljudsko pravo, resurs bez kojeg nema života, hrane, ni budućnosti”, zaključuje naša sagovornica.