Zarobljena kultura: Sistematsko urušavanje kritičke, slobodne ili bilo koje misli

Ono što se dešava u Beogradu, od odlaganja i slabljenja festivala do netransparentnog odlučivanja i ignorisanja stručnosti, nije samo pitanje nesposobnosti gradske vlasti i Sekretarijata za kulturu. To je deo šire slike – političkog procesa koji polje kulture i umetnosti tretira kao alat za disciplinovanje društva.

Svaka autoritarna vlast zna da kultura može biti moćan prostor otpora. Zbog toga se u Srbiji poslednjih godina svesno i sistematski uništava svaki oblik umetničke autonomije. Beogradski festivali nisu samo kulturni događaji, oni su tačke susreta ideja, slobodne misli i kritičkog dijaloga. Kada i Fest i Bitef ostanu bez umetničkog direktora, a Fest se pritom pomeri u mesec u kojem se tradicionalno održava Bitef, to nisu tehničke odluke – to su politički potezi sa jasnim ciljem: slabljenje institucija koje su decenijama oblikovale kulturni identitet i njihovo pretvaranje u bezopasne, kontrolisane manifestacije lišene kritičkog potencijala. Odugovlačenjem imenovanja umetničkog rukovodstva, vlast stvara haos i nesigurnost, otežava dugoročno planiranje i usmerava festivale u pravcu koji odgovara političkim interesima, a ne zajednici u kojoj deluje. Kada vlast ignoriše festivale kao umetničke platforme koje su decenijama oblikovale kulturni identitet zemlje i regiona, ona ne pokazuje samo nekompetentnost – ona demonstrira otvoreni otpor prema umetnosti kao prostoru slobode.

Autoritarna vizija kulture: kontrolisana umetnost ili nikakva umetnost

Aktuelni sistem koji upravlja Srbijom ne prepoznaje jezik kulture i umetnosti, već isključivo rezonuje kroz ugao moći. Tako, njegova vizija kulture nije ona koja u centar dijaloga smešta važna pitanja koja se tiču zajednice, već ona koja je anestezira i disciplinuje.

Bitef festival je kroz decenije dokazivao da umetnost može biti politična, da pozorište može biti sagovornik u promenama. Neimenovanje njegovog umetničkog rukovodstva nije samo administrativna odluka – to je poliitčka poruka. Fest koji je svojevremno Beograd učinio regionalnim filmskim centrom, sada se premešta u termin u kome dodatno gubi svoj značaj i konkurentnost. I to nije nesmotrenost, to je takođe obračun sa ukupnim eko-sistemom polja kulture i svih aktera u njemu – od stvaraoca do publike.

Kako dalje?

Ako se ovakva praksa nastavi, Beograd neće samo izgubiti festivale, on će izgubiti sebe. Jer kultura i umetnost jesu i moraju biti ogledalo društva, prostor borbe za ideje, platforme gde se oblikuju vrednosti budućih generacija. Kada vlast pokušava da uguši festivale, ona zapravo pokušava da modeluje društvo koje će (u)ćutati.

Kulturna politika, kao jedan od najočitijih vidova javne praktične politike, odslikava opšti pravac i način upravljanja procesima u državi. Kada kulturna politika funkcioniše kroz haotične, nekompetentne i politički instrumentalizovane odluke, to nije izolovan slučaj – to je refleksija šire disfunkcije politika u celini. Njena dezorijentacija nije samo signal za stanje u kulturi, već jasan pokazatelj urušavanja institucionalnog kapaciteta države. Umesto da bude prostor dijaloga i kritičke misli, kultura se tako pretvara u arenu političkih interesa i ideološke kontrole.

Pitanje koje ostaje nije samo kako spasiti Fest, Bitef ili bilo koji drugi festival. Pravo pitanje je: koliko još dugo možemo da ćutimo dok se obrisi našeg, kulturnog, gradskog ili svakog identiteta razgrađuju do potpunog nestajanja.

Autorka teksta je dr Jovana Karaulić, Fondacija za unapređenje demokratije „Ljuba Davidović“, Demokratska stranka