Vreme je za Zakon o Hitnoj pomoći - zbog Dejana i Merite

Dejan je osnovao pokret "Pravo na život - Meri", koji nosi ime po njegovoj pokojnoj suprugi Meriti, ima za cilj da građani budu bolje upućeni u svoja prava iz oblasti zdravstva. Pokrenuta je i inicijativa da Srbija dobije Zakon o Hitnoj pomoći, koji bi regulisao rad te medicinske službe.Lična tragedija ga nije pokolebala i učaurila."Dobro sam i držim se veoma dobro, i upravo me ćutanje i opstrukcija koju vrše institucije čine jačim, koliko god to zvučalo suludo. U svemu što me je snašlo, tragajući i pokušavajući da dođem do istine, uvideo sam da institucije ili ne rade posao ili ga odrade ofrlje, što bi se reklo. Tako sam sa prijateljima došao na ideju da osnujemo pokret, kako bi kao pravno lice, moji zahtevi dobili na "težini" i značaju", priča nam Dejan.Naš sagovornik primećuje da Srbija, za razliku od sistemski uređenih zemalja, nema ni uredbu ni zakon o službi hitne medicinske pomoći, iako je radna grupa bila osnovana još 2015. godine. Njegov pokret rešio je da tu situaciju izmeni i pokrene sa mrtve tačke."Poslali smo mejlove sa molbom da čujemo mišljenja od relevantnih institucija i organizacija o našoj ideji. Društvo lekara urgentne medicine nam je odgovorilo i veoma su zainteresovani da se uključe u javnu raspravu kad do nje dođe, Doktor Rade Panić ispred Sindikata lekara i farmaceuta takođe nam je dao podršku, a čekam odgovor i da li bi pristali kao sindikat da nam budu saradnici u samom projektu. Ponudili su nam i prostorije i neku vrstu logističke podrške. Za divno čudo, iako smo zamolili sva četiri zavoda za hitnu pomoć da nam daju mišljenje, ni jedan zavod nam nije odgovorio", kaže Dejan.On se bori da projektima njegova inicijativa preraste u pravu kampanju."Ono što je bitno, to je da se hitna pomoć bavi prehospitalnim zbrinjavanjem, a svi zakoni koje imamo se bave zdravstvenom zaštitiom i pacijentima u hospitalnom zbrinjavanju. U prehospitalnom zbrinjavanju postoji par protokola koji nisu obavezujući. Zakon o zdravstvenoj zaštiti ostavlja zavodima za hitnu pomoć mogućnost dvostrukog tumačenja, što oni i čine na štetu pacijenata. Na nivou republike ne postoji protokol za postupanje lekara - operatera, već svaki zavod po svom nahođenju ima protokol", objašnjava nam kako trenutno stoje stvari i kolika je neuređenost službe Hitne pomoći u praksi.Zakonom bi bilo definisano koliko ekipa na terenu u odnosu na broj stanovnika mora imati Hitna pomoć. Ruralna područja uopšte nisu pokrivena ekipama, što bi zakon definisao tako da bi Domovi Zdravlja koji imaju uslove morali da imaju bar jednu ekipu. Jasno bi se definisalo i vođenje medicinske dokumentacije."Previše je slučajeva gde ljudi gube živote zbog nejasno definisanog zakona o zdravstvenoj zaštiti i nepostojanja zakona o hitnoj pomoći", konstatuje Dejan."Naša kampanja je osmišljena tako da animira građane da se jave, iznesu svoje primedbe. Želja nam je da u neposrednom kontaktu građane upoznamo sa njihovim pravima, ali i sa činjenicom da se broj 194 poziva samo u zaista hitniim slučajevma, dok za savete postoje posebni brojevi. Ovo bi,  po mom mišljenju, zavodi za Hitnu medicinsku pomoć morali da rade i podižu svest građana, umesto što svakog jutra saopštavaju koliki su broj poziva imali. Potom bi organizovali sastanke sa svim zainteresovanim i relevantnim udruženjima i sindikatima, gde bi sagledali sve primedbe građana, mogućnosti kako tehnicke tako i kadrovske i pokušali da sastavimo nacrt zakona koji bi podneli skupstinskom odboru ili kao inicijativu ili kao peticiju", objašnjava naš sagovornik.

Istorija Dejanove tragedije

Dejan ima neutaživu potrebu da u istini pronađe mir. Njegova supruga Merita preminula je 19. aprila u Urgentnom centru u Beogradu, gde je dovezena tek posle njegovog drugog poziva Hitnoj pomoći, izgubljeno je sat vremena, izgubljen je život.On sumnja u obučenost lekara iz kol centra, protiv koga je podneo krivičnu prijavu za teško delo protiv zdravlja ljudi. Ispovest u kojoj nam do sdetalja objašnjava kako je izgubio suprugu i kako se bori za istinu, prenosimo vam u celosti:19. 04. 2020. usled najdužeg policijskog časa sam pozvao Hitnu pomoć. U prvoj rečenici sam rekao da je supruga ranije imala emboliju, i to sam rekao s razlogom, jer sam bio svestan da je najverovatnije ponovo u pitanju embolija.Lekaraka koja se javila, i pored informacije o emboliji pluća, upućuje me da pozovem kućnu negu doma zdravlja, a ja imajući u vidu izjavu Predraga Kona od 01. 04. 2020.  gde kaže da Hitna pomoć i kućna nega ne smeju da odbiju izlazak na teren ni za najmanji simptom, ne insistiram da se pošalje ekipa jer mislim da je došlo do neke reorganizacije i da možda hitna preuzima covid pacijente a kućna nega transportuje urgentna stanja. Svašta mi se motalo po glavi. Kućna nega odbija da dođe, jer odmah prepoznaju da je supruga vitalno ugrožena i insistiraju da zovem opet 194. Kako je supruga počela da se guši u međuvremenu, pomažem joj, a potom pozivam Hitnu ponovo.

Odmah sam rekao da se stanje pogoršava i da je supruga počela da se guši, a lekarka vodi, po meni, neprimereno dug razgovor sa mnom – ispituje o boji stolice, a posebno ponizavajućim smatram insistiranje da se supruga javi i pored mojih reči da ne može da priča. Doktorka šest puta insisitira da supruga kaže šta je boli, iako ona bukvalno mumla u spikerfon. Ekipa dolazi, i nakon neuspešnog merenja pritiska i saturacije, jedino uspevaju EKG da urade, te je transportuju u UC  gde ubrzo u sali za reanimaciju umire.Posle par dana, u želji da proverim vreme poziva, otvaram listing sa broja sa kog sam zvao, i uočavam da poziv ka hitnoj nije registrovan. To budi sumnje i kontaktiram zdravstvenu inspekciju, koja nalaže unutrašnji nadzor. U međuvremenu šaljem mail Hitnoj gde ih molim da me primi ekipa koja je suprugu prevezla kako bi mi pojasnili šta se desilo, jer mi je prosto neverovatno bilo da žena umre u roku od nepunih sat vremena.Bukvalno ih molim i objašnjavam u kakvom sam stanju jer sam bio totalno izgubljen, i objašnjavam da bi mi pojašnjenje puno značilo i dalo kakav takav mir. Ignorišu me. Unutrasnji nadzor donosi zaključak kako nema propusta i o tome me obaveštava zdravstveni inspektor i dostavlja mi dokumentaciju.Kako u dokumentaciji nije bilo transkripta, tražim i njih, dobijam ih putem mejla. U transkriptima uočavam rupe i nelogičnost sa vremenom i trajanjem poziva. Naime, u transkriptima stoji da je razgovor trajao od 11:59-12:06, što je u najkraćem moglo biti 6 minuta i 2 sekunde.Čitam veoma sporo transkript i uvek dolazim do oko 4-4 i po minuta.  Detaljno studiram transkript i izveštaj unutrašnje kontrole, i uočavam da je u izveštaju unutrašnje kontrole ubačen kao simptom povraćanje, a izbačeno da se naprasno srušila i da mumla, nema snage da priča.Kontaktiram Lekarsku komoru i dobijam upute od osobe iz lekarske komore. Po njenim savetima podnosim prijavu Sudu časti Lekarske komore, i odnosim lično u kabinet Ministra zdravlja zahtev za spoljni nadzor 09. 06. 2020. i na koverti dobijam potpis osobe iz kabineta o tome da je zahtev primljen.U međuvremenu tražim  da mi se omogući da preslušam fono zapis, jer postoje nelogičnosti i razlike u odnosu na transkript, što mi ne dozvoljavaju iz Službe za hitnu medicinsku pomoć. Šaljem zvanično dopis pozivajući se na zakon po pravima pacijenta, gde me opet odbijaju obrazloženjem da se fono zapis ne može smatrati medicinskom dokumentacijom, već dokumentom.  i napominju da se fono zapisi čuvaju 15 godina.Proveravam zakon o evidencijama u oblasti zdravstva i uočavam da se samo ostala medicinska dokumentacija čuva 15 godina i objasnjavam da je doktorka uzimala anamnezu i davala savete, što je medicinski podatak koji se beleži u medicinskoj dokumentaciji. Na kraju, zbog toga što mi nije podnet fonozapis, podnosim prekršajnu prijavu i pre par dana saznajem da je pokrenut prekršajni postupak.U moru nelogičnosti i procedura, između inspekcija, ministarstava i narazličitijih službi naš sagovornik i dalje čeka istinu.Na njegov zahtev o vanrednom stručnom nadzoru dobija dopis od zdravstvenog inspektora sa mišljenjem predsednika republičke stručne komisije da na osnovu dokumentacije dobijene iz Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć i unutrašnjeg nadzora Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć, predsednik republičke stručne komisije smatra da nema jasnih osnova za to.Zejnula skreće pažnju na član 234. zakona o zdravstvenoj zaštiti koja definiše sukob interesa, i navodi da je misljenje dala osoba koja je direktor ustanove nad kojom se pored Gradskog avoda za hitnu medicinsku pomoć tražio vanredni stručni nadzor.

Njegov zahtev da se obavi vanreni spoljni nadzor odbijen je, uz ocenu da na osnovu dokumentacije i unutrašnjeg nadzora Gradskog zavoda za hitnu medicinsku pomoć nema jasnih osnova za to. Do takvog stava stiglo se na osnovu mišljenja doktora Marka Ercegovca, koji je ujedno i direktor Urgentnog centra. Prema mišljenju Zejnule reč o sukobu interesa."Svuda su zatvorena vrta i svuda odbijaju da se odgovornost ispita i utvrdi", ogorčen je Dejan.Ja kao građanin Srbije, želim da verujem da institucije ove drzave funkcionisu za dobrobit građana i teško mi je da poverujem da život jedne žene i majke petogodisnjeg deteta, ovoj državi ne znači nista. Neverovatno mi je da se ne vide jasne osnove za formiranje komisije za vanredni nadzor. Izgubljeno je skoro sat vremena zbog stručne greške doktorke iz operativnog centra, a tih sat vremena je bilo sasvim dovoljno da se započne sa trombolitičkom terapijom koja bi supruzi dala šansu da se izbori.Da li je mogće?Takođe, neshvatljivo mi je da se ne nalazi za shodno da se ispita postupanje lekara koji su je transportovali, iako sam ja kao laik uočio niz propusta, kao na primer da, iako u lekarskom izvestaju Hitne pomoći stoji kao radna dijagnoza suspektna embolija pluća, nije ordinirana terapija koja je po svim preporukama prehospitalnog zbrinjavanja morala biti data.Da li je moguće da niko ne primećuje propust prilikom primopredaje pacijenta u Urgentni centar, gde u lekarskom izveštaju Hitne pomoći stoji da je predata u 13:20, a u izveštaju internisticke ambulante da je dovezena oko 13:45, 13:45, a već u 13:50 je započeta reanimacija.? U kolima Hitne pomoći bila je na terapiji kiseonikom, dok prilikom pristizanja u Urgentni centar, terapija nije nastavljena. Mnogo je još detalja koje i ja kao laik uočavam, a koje sam Vas zamolio da mi date priliku da nekome iz vašeg kabineta neposredno i iznesem.Merita Bekirovski je bila zaposlena, plaćala je zdravstveno osiguranje i najmanje što se moglo je da se ekipa Hitne pomoći pošalje na vreme i da joj se da šansa da preživi, a da moje dete odrasta uz majku.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram