Vlasotince: Vlast kaže „Za našu decu“, a dece sve manje

Društvo 17. avg. 202008:33 > 08:34
Podeli:
Foto: Bojana Milovanović/Nova.rs

Moćna Vlasina, sočan roštilj i živopisni govor koji vam oslikava vrcavi južnjački temperament – to vas očekuje ukoliko vas put navede u Vlasotince, na oko 300 kilometara od Beograda. Ne opirite se, prepustite se Vlasotinčanima, sjajnim domaćinima koji obožavaju svoje mesto i ponosni su na njega. Mesto, u kojem se, kao i u celoj Srbiji, rađa sve manje dece.

Baš zato što vole svoj rodni grad, postoje Vlasotinčani koji su spremni da ukažu na probleme i upute kritiku lokalnoj naprednjačkoj vlasti, koja je na nedavnim izborima u junu osvojila 60 odsto glasova.

Foto: Bojana Milovanović/Nova.rs

Vlasotinački kraj je nekada bio poznat po dobrom vinu, mnogi građevinci odatle zidali su diljem bivše Jugoslavije, a bogami i sveta. Bilo nekad, a sad se pripoveda.

Ne, nećemo vam Vlasotince servirati kao idealnu turističku destinaciju, mada bi i to moglo da bude kada bi se uložilo u infrastrukturu: Predstavićemo vam neke, po našem izboru, znamenite ljude koji ovo mesto čine živim i bore se za njega.

Mnogima je asocijacija na Vlasotince čuvena televizijska serija „Vruć vetar“ i lik Šurde koji je baš iz tog mesta došao u Beograd, po neki bolji život. I 40 godina nakon snimanja i emitovanja te serije još uvek odzvanja Šurdino „lele“ i „Nisam za rabotu. Ako me pitaš, ja sam za Grčku“.

Vlasotinčani će vam sa ponosom ispričati da Šurda nije izmišljen tek tako, već da je kao inspiracija za njegov lik poslužio berberin Didža, koji je imao lokal kraj Vlasine. Kod njega se češće odlazilo kako bi se čule neke zabavne anegdote, nego da bi se podšišalo ili obrijalo.

Vlasotinčani će Beograđane sa ponosom podsetiti i na to da je prvi gradonačelnik Beograda (od 1935. do 1939) bio baš njihov zemljak, čuveni industrijlalac tog vremena – Vlada Ilić.

Sa Vlasotinčanima smo, kako dolikuje, uz klopu i čašicu, popričali o nekim starim vremenima o kojima govore sa setom, ali i o trenutku sadašnjem i svim problemima sa kojima se bore stanovnici ovog mesta koje prema poslednjem popisu iz 2011. ima oko 16.000 stanovnika. Rezultati novog popisa sigurno će pokazati neku drugačiju i sumorniju statistiku.

Foto: Bojana Milovanović/Nova.rs

Saša Savić je doktor nauka i nastavnik engleskog jezika. Titula i naučni radovi nisu ga oterali iz učionice, pa je, da bi imao pun fond časova, predavao u dve škole – jednoj u samom Vlasotincu i drugoj obližnjoj seoskoj školi u Jastrepcu.

Foto: Bojana Milovanović/Nova.rs

Za mnoge će zvučati kao priča iz rubrike „Verovali ili ne“, ali Saša je, nakon petogodišnjeg udobnog života i poslovnih prilika u Australiji, 2004. godine, rešio da se vrati u Vlasotince. Sada predaje engleski osnovcima i drži privatnu školu stranih jezika. Ne žali se, ali, ipak, ni ne poriče da razmišlja o tome da ponovo ode iz Srbije.

„Vlasotinčani su srčani i vredni ljudi kada im se ukaže pravedna prilika“, tako opisuje svoje zemljake.

Ipak, čini se da prava i pravedna prilika zavisi od stranačke pripadnosti.

„Nisam član, niti sam bio član ijedne stranke, što u ovoj zemlji može da bude problem. Ja zato i ludim, zato što sam video kako to može da izgleda u nekoj drugoj zemlji gde sam mogao da napredujem samo zahvaljujući svom radu. Ovde me izluđuje to što je sve uslovljeno pripadnošću, tako je bilo i za vreme prošle, a ne samo ove vlasti“, primećuje Saša.

Osvrnuo se i na čuveni SNS slogan „Za našu decu“, koje je u Vlasotincu sve manje.

„Recimo, 2004. godine u mojoj školi bilo je 1.340 učenika, a sada u obe vlasotinačke škole ima 1.200 đaka“, upozorava naš sagovornik.

Građanski front i borba protiv loših đaka

Postoje Vlasotinčani koji se ne libe da javno progovore i upute kritiku loklanim vlastima, oni su se okupili u Građanskom frontu koji postoji već četiri godine. Jedan od vodećih aktivista je Aleksandar Cvetković koji nam objašnjava da je u nedostatku slobodnih lokalnih medija Građanski front preuzeo tu ulogu, pa se o svemu piše i javno problematizuje na Fejsbuk stranici Građanskog fronta.

Foto: Bojana Milovanović/Nova.rs

„Građanski front postoji kao zamena za medije, ovde nema slobodnih medija, a cilj nam je da se ohrabre ljudi i da sve otvorenije pričaju. To treba da se kanališe u pravom smeru“, prića nam Aleksandar i dodaje da za Građanski front Vlasotince postoje dva puta – izlazak na naredne izbore ili prerastanje u pravi lokalni medij.

„Nije cilj da se direktno bavimo politikom, nama je cilj da budemo u funkciji građana. Mi bismo mogli da budemo u nekom antikorupcijskom forumu, da pratimo sve što se radi na lokalnom nivou. Korupcija je ovde veliki problem, jer je bez kontrole i praktično nedokaziva“, objašnjava naš sagovornik.

Kao problematične primere pominje brojne javne nabavke u kojima, kako kaže, učestvuju lokalni čelnici.

„Sve se svodi na lični interes. Svi najgori đaci su se sada istakli, zbog toga ljudi više nisu isti, pa se ruše neka lična i blisKa prijateljstva. Ti ljudi su vrlo osetljivi na to kada neko nešto javno kaže i kritikuje“, priča Aleksandar i dodaje da je bilo situacija u kojima prijatelji nisu smeli da mu se jave na ulici, jer su ga prepoznali kao kritičara lokalne vlasti.

Ipak, sa druge strane ističe da puno informacija Građanski front dobija upravo od naprednjaka, a sastanci takve vrste se odvijaju i u podrumima.

„To su oni niže rangirani, oni koji su zaposleni da rade za 20.000. Nama javljaju šta se događa, a pre samo mesec dana su jurili za njima na izborima”, objašnjava nam vlasotinački apsurd.

Neka lepša vremena

Vlasotince pamti bolje dane, a na njih nas podseća Đoka Karuović, nekadašnji građevinac, u nekada uspešnom preduzeću Besko. Sada je penzioner i uživa u tome da ide, po vlasotinački, „u ribe“ – na pecanje. Vratio nas je u, kako kaže, zlatne 60’ i 70’.

Foto: Bojana Milovanović/Nova.rs

„Tada su  postojele dve glavne kafane u Vlasotince – „Zemun“ i „Solun“, po tome smo se delili na Zemunce i Solunce“, sa širokim osmehom priča Đoka.

„Solun” više ne postoji, na njegovom mestu je pekara. Na mestu „Zemuna“ je sada kineska robna kuća. Ipak, neki preduzimljivi Vlasotinčanin se setio, pa je otvorio novi „Zemun“ sa pogledom na Vlasinu, tek da podseti na neka bolja vremena.

Dok nazdravlja vinom, podseća se i toga kako je u nekim srećnim decenijama prošlog veka svaka vlasotinačka kuća imala i svoj vinograd, pa se stajalo u redovima da se u zadruzi proda vino.

Đoka nam otkriva i neke tajne vlasotinačkog govora i mentaliteta. Objašnjava nam i da on ne govori glasno, ne viče – on samo „naglašava“.

„Mi kažemo k’d (umesto kada), jer nemamo vremena. Strašnilo, to je reč za ovo što vi sada kažete – strašno, katastrofa“, objašnjava Đoka.

Ovaj autentični Vlasotinčanin, poručuje i da niko ko nema bar 200 godina korene u Vlasotincu ne bi trebalo da bude na vlasti u njegovom rodnom mestu.

„Ne može ovde da odlučuje ko nije zagazio u Vlasinu“, poručuje Đoka.

Foto: Bojana Milovanović/Nova.rs

 

 

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar