Vladika Maksim emotivno o Atanasiju: Bio je "džinovsko srce"

Najpre je objasnio koje su dve ključne ličnosti oblikovanje Atanasija Jevtića koji je godinama bio uzor mnogima."Vladika je, kao što su to o njemu neki već rekli i zapisali, bio čovek oštrih reči i mekog srca. U oblikovanju njegove ličnosti zasigurno su učestvovali mnogi, ali sam poprilično siguran da su dve ličnosti na tom putu odigrale posebnu ulogu. Prva je njegova majka Savka, bez koje je fizički ostao kada je imao samo petnaest godina. Kada god bi je spomenuo, a činio je to često, njegov glas bi bio ispunjen nežnošću siročeta koje žezne za krilom majke. Mislim da je taj gubitak u velikoj meri odredio njegov put i produbio iskonsku ljudsku glad, glad za nebeskim roditeljstvom, glad koja je tinjala u njemu od najranijeg detinjstva, od momenta kada je među knjigama svoj ubijenog strica sveštenika Miloša Jevtića ugledao korice na kojima je pisalo 'knjiga o Bogu koji je postao čovek' i kojom prilikom ga je, kako je kazivao, 'odjednom prožela neka struja'... Druga ličnost je svakako ličnost njegovog Ave, oca Justina Popovića, koga je pominjao jutrom i večerom svakog dana, i u gotovo svakog prilici. Kolika je samo njihova radost u ovom času, kada zajedno sa mitropolitom Amfilohijem i svima svetima u punoći zajedništva žive svoju ljubav u zagrljaju Hristovom, to oni znaju".

Objasnio je da je vladika u odnosu sa sveštenicima uvek bio neposredan i otvoren, da je grdnja dolazila samo kada je izgovorena, te da nikada nije bilo zaostalog gneva ili kazne. U njegovo doba nije bilo zabeležen nijedan crkvenosudski postupak. Uvek je "zborio proročki i nikada se nije bojao da zapliva uzvodno, ukoliko je smatrao da se tako služi istini."Najbolji drugovi bili su sveti Oci Crkve i deca - njegova "mutava vojska", čijim se predvodnikom smatrao i uz koje je živeo svoje večno detinjstvo... Ako bih samo jednom rečenicom morao da opišem vladiku Atanasija, ta rečenica bi bila 'genijalni svetootački um i srce deteta'".Pojasnio je kako je gotovo iz prve smislio pesmicu za decu za svako slovo azbuke, ali je problem nastao kod slova dž. Reč "džak" mu se nije uklapa u rimu i poučni kontekst pesmice, pa je izmenio "džinovsko srce". Upravo je to, kako navodi, bilo i drugo ime učitelja."Bez namere da zvučim patetično i isuviše emotivno, jer ne mislim da bi mu to prijalo, verujem da je opšte iskustvo svih nas koji smo uz njega odrastali uprvo to daje 'džinovsko srce' drugo ime našeg učitelja. U njemu nas je sabrao i odgajao. U njemu nas je sabrao i odgajao. U njemu želimo da ostanemo i dalje, zauvek. Pored njegovog džinovskog srca, sada, kada se osvrnemo unazad, shvatamo da u i naša srca gorela, kao onoj dvojici učenika Gospodnjih na putu za Emaus, dok nam je tumačio Pisma.""Dolazak velikog Atanasija na katedru hercegovačkih episkopa bio je iznenadna huka i zemljotres, poput novzavetnih znakova koji su propratili Gospodnju Pashu i Pedesetnicu. Kako kiša na pustinju ili potok na sasušenu zemlju... Bio je i ostao hodajuće jevanđelje i sveto predanje, sveopšte oduševljenje koje nam je svakim danom oduzimalo dah rečima, stavom, pogledom, služenjem službe, životom."Poentirao je na kraju."Nikada nisam susreo čoveka koji je svoj narod voleo onoliko koliko ga je voleo vladika Atanasije. Pritom, njegova ljubav nije bila romantičarsko sentimentalistička. Uz pridev 'mnogostradalni0, vladika je za naš narod uvek dodavao i ono 'mnogogrešni'... Crkva će verujem tek u vremenim pred nama u pravoj meri sagledati i vreednovati njegov podvig i doprinos, a koji je van svake sumnje podvig svetootačkih razmera", završio je episkop Maksim.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagramObjasnio je i kako je izgledalo kada je Atanasije došao na katedru hercegovačkih episkopa.