Svog starijeg sina upoznala sam kada mu je bilo 18 meseci i trebao mu je pre svega “emotivni terapeut”. Izgledao je kao krpeni lutak, nije mogao sam da sedi, nije se smejao, izbegavao je pogled, dodir, zagrljaj, sumnjalo se na autizam. Trebalo mi je više od pola godine da mu priđem, a kada mi se prvi put nasmejao i pružio ruke da ga uzmem u zagrljaj, više ga nisam ispuštala, na početku razgovora za Nova.rs, sa osmehom na licu priča Violeta Presečki (58) iz Beograda, koja je usvojila dva dečaka sa posebnim potrebama.