Vesna Lalić bila je tiha, a njene fotografije gromoglasne

Vesnu sam viđao na raznim događajima, na terenu. Svuda. Krhka, kratke kose zatalasane nemirnim uvojcima, gotovo uvek lica skrivenog iza objektiva. A iza njega blag pogled, oči koje kao da su se osmehivale.

Bila je tiha i nenametljiva. Ali njene fotografije uvek su bile glasne. Upečatljive.

Pre nekoliko godina Željko Ivanović, iskusni novinar i urednik, jedan od osnivača podgoričkih „Vijesti“, došao je u Beograd na promociju svoje knjige. Posle promocije pozvao me je s neobičnim pitanjem. Zanimao ga je li sam ja nešto intervenisao da ga naša fotografkinja toliko fotografiše.

Nisam razumeo o čemu govori. Onda mi je objasnio.

Vesna ga je dugo fotografisala. Menjala je uglove, tražila kadar, kombinovala svetlost i senke, strpljivo čekala pravi trenutak. Željko, čovek sa decenijama iskustva u novinarstvu, bio je fasciniran njenom posvećenošću. Rekao mi je da takvu profesionalnost i odnos fotoreportera do tada nije doživeo.

Pomislio je da sam je ja zamolio da mu posveti posebnu pažnju.

Nisam. Vesna je samo radila svoj posao.

Ispričao sam joj kasnije taj razgovor. Za nju je to bio sasvim običan radni zadatak. Za Željka izuzetan doživljaj.

U toj razlici možda se najbolje ogleda kakav je profesionalac bila Vesna Lalić. Ono što je drugima bilo izuzetno, za nju se podrazumevalo.

Rođena je u Beogradu, a novinskom fotografijom počela je da se bavi u „Politici“. Radila je u „Blicu“ i NIN-u, a od osnivanja Nova.rs bila je deo naše redakcije. Fotografisala je i za novine „Nova“ i nedeljnik „Radar“.

Foto aparatom beležila je najvažnije društvene i političke događaje, ali je njen objektiv jednaku pažnju poklanjao i onima koje društvo često ne primećuje.

Petnaest godina pratila je Beograd Prajd, a sa kolegom Draganom Kujundžićem bila je autorka dokumentarne izložbe „Nevidljive“, posvećene trans Romkinjama na društvenoj margini. Objašnjavajući svoj rad, govorila je o želji da fotografijom osvetli unutrašnji svet tih ljudi.

O Vesni kao fotografkinji bolje od mene svedočiće oni koji su sa njom delili teren, čekali događaje, jurili kadar i znali koliko znanja, strpljenja i osećaja treba da bi nastala dobra fotografija.

A o Vesni kao čoveku najbolje govore oni koji su je istinski poznavali.

Ovih dana slušam i čitam njihove reči. Lekovita. Čak i kad si pod najvećom presijom ona je jedna od onih osoba koje samim prisustvom umiruju. Jaka, hrabra, stabilna. Drugarica, prijatelj, oslonac. Jedna od retkih čistih duša.

Naša Veca. Plemenita i divna duša.

Tako o njoj govore njeni prijatelji. I po načinu na koji govore, jasno je koliko je bila voljena.

Ja sam, na moju veliku žalost, poznavao samo jedan deo Vesne Lalić. Onaj koji sam sretao na terenu, u prolazu, na događajima koje je neumorno hvatala objektivom. Posao nas nije često dovodio u priliku da bliže sarađujemo. Kao zamenik glavnog urednika odavno sam prestao da odlazim na teren, a upravo tamo sam je nekada najčešće viđao.

Nisam ni znao koliko je ozbiljno bilo Vesnino zdravstveno stanje. Koliko joj je teško. Saznao sam tek one večeri kada smo protestovali zbog pritisaka na Nova.rs.

Naša koleginica Ljubica, jedna od Vesninih najbližih prijateljica, bila je te večeri posebno potresena. Pod teretom svih pritisaka kojima smo tih dana bili izloženi, izbila je iz nje i jedna mnogo dublja, lična bol. Tek tada sam saznao kroz šta Vesna prolazi.

To saznanje me je slomilo.

Dok smo mi tih dana organizovali naše pobunjeničke akcije i pokušavali da odbranimo redakciju, Vesna je proživljavala svoje poslednje dane. Naše brige bile su stvarne, naše bitke važne, ali tu istu redakciju s nama delila je jedna draga koleginica koja se polako opraštala od života.

A onda je 17. oktobra u našu redakcijsku grupu stigla Vladislavova poruka:

„Jutros je preminula Vesna Lalić.“

Tog dana bio mi je rođendan. Na isti telefon stizale su poruke o Vesninoj smrti i rođendanske čestitke. Život je, valjda, satkan od takvih suprotnosti. Samo što nas neke od njih zateknu potpuno nespremne.

I nateraju da razmislimo o tome koliko toga propuštamo ne provodeći više vremena sa ljudima poput Vesne. Sa dobrim dušama koje oko sebe okupljaju druge dobre ljude. Takvi su bili njeni najbliži prijatelji. U njihovoj tuzi videlo se koliko je ljubavi za sobom ostavila.

Vesnin prerani odlazak veliki je gubitak za našu redakciju i za srpsko novinarstvo. Za ovu našu, već dovoljno ranjenu i posrnulu profesiju, kojoj su potrebni ljudi koji veruju u ono što rade i ne pristaju na površnost.

Nema mnogo fotoreportera Vesninog kalibra. A, sudeći po onome što o njoj govore oni koji su je najbolje poznavali, još je manje ljudi takve dobrote.

Verujem da će Vesna imati posebno mesto u nebeskoj redakciji. Tamo gde više nema rokova, pritisaka ni loših vesti.

Žao mi je što nismo imali više prilika da sarađujemo, razgovaramo, da je bolje upoznam. Da upoznam i onu Vesnu koju su poznavali njeni prijatelji.

To će ostati jedna od onih stvari za kojima čovek žali, a više ne može da ih popravi.