Umesto da država podeli svim punoletnim građanima po 100 evra, što je već mnogo puta obećala - čak je usvojena i uredba 10. aprila kojom je ovo pitanje uređeno - građani će morati da zovu državu i traže joj tih 100 evra.
Zašto je to urađeno?
Kako reče ministar Siniša Mali u četvrtak uveče, “čuli smo u poslednjih nedelju dana” da je bilo mnogo onih koji neće 100 evra. Eto, zato.
Kako je rekao Mali, oko dva miliona građana će automatski dobiti najavljenu pomoć (1,7 miliona penzionera, plus svi koji primaju socijalna davanja), a ostali – da se jave, bilo telefonom, bilo onlajn.
Ostali – to je više od tri miliona ljudi.
Tri miliona ljudi od kojih će svaki morati da utroši minut, dva, ili pet da se prijavi za 100 evra – telefonom ili onlajn,
Vi ćete potrošiti dva minuta – a biće verovatno potrebno i više – ali će neko iz države morati da vam se javi i takođe da potroši ta dva minuta.
Neka se dva miliona građana odluči da pozove državu i kaže joj da hoće svojih 100 evra – to je 4 miliona minuta koje će državni službenici morati da potroše na ove pozive.
To je oko 67.000 sati, oko 2.800 dana, odnosno, 7,6 godina radnog vremena koje će državni službenici morati da potroše na pozive građana.
Toliko će dodatno da košta ova pomoć od 100 evra, podeljena na ovaj način.
Iako je bilo teško za očekivati, država je meru, koju su stručnjaci jednoglasno proglasili populističkom, nepotrebnom, neracionalnom – učinila još gorom.
Postavlja se pitanje: Zašto ne pozovu oni koji neće 100 evra, njih će svakako biti mnogo manje? I da li je tih 100 evra potrebno građanima?
Polovina zaposlenih građana Srbije zarađuje manje od 400 evra mesečno.
Od tih 400 evra treba da plaćaju hranu, kiriju, lekove, ratu kredita, školske knjige, cipele za decu i još ko zna šta sve – naravno da im je potrebno i mnogo više od 100 evra.
Čak i oni koji od svoje zarade uspeju da uštede nešto svakog meseca, imaju svaki rezon da zatraže tih 100 evra: u krajnjem, to je procena da li će država znati bolje od građana na šta taj novac treba da se potroši.
Prevedeno, građani treba da odluče da li je bolje da te pare uzmu i potroše na ono što im je potrebno, ili je bolje da država još malo prelije u rupe bez dna – Er Srbiju, Beograd na vodi, novogodišnju rasvetu, popločavanje Beograda, jarbole, premeštanje mosta sa reke u park, nacionalni stadion i ostale neophodne stvari.
Tu je račun jasan.
Ono što nije jasno jeste – kako će do tog novca oni kojima je on najpotrebniji?
Kako će da državu da mole oni koji nemaju telefon i internet?
Kažu, ko nema račun, napraviće mu račun.
Kako će da naprave račun ljudima koji nemaju ličnu kartu? Koji nemaju prebivalište? Beskućnicima?
Da se ne osvrćemo mnogo na to da je raspon mogućih zloupotreba maltene neograničen, jedno je sigurno: niz ponižavanja građana – ovaj put za 100 evra, mnogo puta ranije i za mnogo manje – uspešno se nastavlja.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare