0
“Nema brzog načina, nema magične sile ili srebrnog metka za stvarne i sistemske promene u našem društvu. 20 godina posle petooktobarskih promena, mi smo dobacili baš gde smo kao društvo i zaslužili, opet s gotovo istom metom i istim ili sličnim rastojanjem” ocenio je uzbunjivač iz "Krušika" Aleksandar Obradović.
Uzbunjivač iz „Krušika“ Aleksandar Obradović dobio je priznanje „Hrabri glas“, koje Crta dodeljuje za građansku hrabrost i aktivizam i tom prilikom dao intervju za Istinomer, koji u celosti prenosimo:
Obradović je odlučio da podigne glas i samo on zna kakve posledice trpi zbog toga. Privid istrage protiv njega prepliće se s prividom rada institucija uopšte; njegovo otkrivanje afere „Krušik“ zbunilo je matriks u kome žive građani u Srbiji. Dok jedni lamentiraju nad dometima oktobarskih promena, drugi ih relativizuju, treći banalizuju. U svemu tome, jedan čovek odbio je da ćuti, gleda svoja posla, čeka da i ovo prođe… Njegov krik savesti daleko je odjeknuo “u ovoj imitaciji države”, gde je istina, kako i sam kaže, pojam rastegljiv kao žvaka.
Od trenutka kada ste izašli iz pritvora, da li Vas je iko od nadležnih organa kontaktirao i da li imate informacije u kojoj fazi je istraga?
Više javno tužilaštvo za Visokotehnološki kriminal protiv mene vodi postupak za odavanje poslovne tajne, za šta je predviđena kazna zatvora od 2 do 10 godina. Koliko mi je poznato, sav napor tužilaštva i angažovanih operativaca bezbednosnih službi u istrazi usmeren je na kreiranje slučaja na osnovu prikupljanje tehničke dokumentacije pronađene na poslovnom računaru i oduzetim eksternim memorijskim uređajima. Završeno je veštačenje dokumenata, a nekoliko namenski formiranih komisija u Krušiku i resornom ministarstvu dalo je svoje mišljenje.
U toku ove nedelje izjave u tužilaštvu bi trebalo da daju generalni direktor fabrike „Krušik“ i državni sekretar u Ministarstvu trgovine, turizma i telekomunikacija. Stvara se privid da se postupak konačno pokreće sa mrtve tačke. Tehnička dokumentacija nikada nije bila predmet mog interesovanja, niti su ikada jedna stranica ili crtež, koji su bili između ostalog deo radne obaveze i zadatak od neposrednog rukovodioca, prosleđeni ikome. Mene je isključivo zanimala dokumentacija ekonomsko finansijsko-komercijalne prirode koja je dokazivala poslovanje protiv ekonomskih interesa fabrike i osnovnih tržišnih principa, za šta postoji ogromna arhiva o kojoj će svoj sud dati Tužilaštvo za organizovani kriminal. Ne očekujem da će se za vreme ove vlasti tužilaštvo ozbiljno baviti utvrđivanjem činjenica i otkrivanjem svih aktera, osim ukoliko ovaj slučaj ne bude sredstvo za unutarstranačke obračune u vladajućoj partiji.
Do sada jedini kontakt sa nadležnim organima imao sam 20. septembra 2019. godine kada sam izjavu dao zameniku javnog tužioca za Visokotehnološki kriminal. Spreman sam da se suočim sa svim što me očekuje, ne odustajem ni od jedne izgovorene reči, iako sam svestan koliko je dalek, spor i neizvestan put istine i pravde u Srbiji. Apsolutno poverenje imam u svog advokata Vladimira Gajića, a računam i na podršku javnosti i ovoga puta.’
Kada pogledate svoj život i živote ljudi oko sebe u periodu pre hapšenja, kao i današnje okolnosti u kojima živite – šta se promenilo, a što nije lako prihvatiti?
Molim Vas da izbegnemo odgovor na ovo pitanje jer me uvek pogodi rolerkoster emocija koji me rastavi na deliće. Teško mi je da se nekih detalja i odnosa prisećam, sve je to negde zamandaljeno i ostavljeno da napravim osvrt i analizu kada budem spreman.
U intervjuu za Istinomer prošle godine rekli ste da verujete kako bi svi učinili isto što i Vi. Da li i dalje to mislite, pogotovo kada se osvrnemo na ovu godinu i probleme u vezi s epidemijom, podacima, čitavim zdravstvenim sistemom?
Želim i dalje da verujem da bi velika većina građana Srbije, da je bila na mom mestu, isto ili slično postupila, iako me je nekoliko situacija prethodnih meseci, bolno demantovalo i rastužilo. Na kraju sve se svodi na individualnu svest i odluku pojedinca i odbijanje da prihvatite da vam neko kalja dostojanstvo i tretira kao marvu u toru, koja se sprema za klanje. Individualni istupi pojedinaca u Srbiji trenutno nemaju veliki efekat na promeni kolektivne svesti. Bitno je da postoje, da ih bude sve više i u svim sferama društva, jer je pitanje šta je okidač koji će generisati opšte nezadovoljstvo i levih i desnih i pravih i krivih pa i onih nezainteresovanih. Taj trenutak se bliži, jer ovaj režim ispao je iz zone komfora u kojoj je uživao dugo. Na svim je građanima koji su pognuli glave i gunđaju u bradu, a prihvataju da žive u ovoj imitaciji države, u kojoj danas nema ni obrisa demokratije, da konsultuju svoju svest i savest i angažuju preostale rezerve dostojanstva i da pomognu da uz konstantan pritisak ovaj režim padne.
Da li vas kontaktiraju kolege iz „Krušika“ ili makar neki od njih koji su letos dobili otkaze, a potom i javno negodovali?
Prilaze mi kolege iz Krušika, ne neki drastičan broj, za mene većinom nepoznata lica, koja me pozdrave i pruže podršku. Upoznaju me s brigama i strahovima za svoja radna mesta, kao i iskustvima iz radnih jedinica u kojima rade. Svakoga meseca 2000 ljudi, zaposlenih na određeno vreme, strahuju od gubitka posla i neprodužavanja ugovora. Iako nosioci vlasti problem viška zaposlenih pokušavaju da predstave kao posledicu „napada na našu namensku industriju“ i „fabrikovane afere Krušik“, istina je naravno i u ovom slučaju drugačija. Višak zaposlenih, kao akutni problem fabrike, nastao usled stihijskog i neplanskog zapošljavanja i pre svega, smanjene tražnje na uvek neizvesnim tržištu naoružanja i vojne opreme, postoji još od prve polovine 2019. Na zvaničnom sajtu fabrike, i danas možete videti odluku koju je donelo rukovodstvo 30.05.2019. o racionalizaciji poslovanja. Već tada je menadžment fabrike, na osnovu zaključenih ugovora, 700 radnika označio kao prekobrojan, pa je generalni direktor dobio saglasnost nadzornog odbora i nadležnog ministrastva da napravi spisak viška zaposlenih. Sve je to stopirano političkom odlukom, usled očekivanih izbora. Na žalost Covid je samo pogoršao celu situaciju, a posledice se samo zbrajaju i akumuliraju. „Krušik“ je u svojoj istoriji imao i mnogo teže i dramatičnije periode u svom poslovanju pa verujem da će se i sada pronaći način za oporavak i stabilizaciju poslovanja.
Pre skoro godinu dana govorili ste o prigovoru savesti u vezi s oružjem koje odlazi iz Srbije u Siriju i na druga ratišta gde ginu i deca… Sada kada je počeo rat Jermenije i Azerbejdžana, a od zvaničnika opet slušamo neistine o prodaji oružja tim zemljama, kako to komentarišete? Da li mislite da je Vaše istupanje u javnost doprinelo da tema prodaje oružja ipak postane bitnija u javnosti?
Ovaj režim je pojeo državu i zarobio istinu. Istina je u Srbiji postao kompromitovan i kao žvaka rastegljiv pojam. Imamo Gospodara istine i njegovo zlatno doba, gde se svako argumentovano mišljenje i dokumentovano zakucane činjenice doživljavaju kao desant na lik i delo Gospodara. (Sa svojih medijskih ekspozitura Gospodar sipa istine brzinom munje, a narod opaljen i omađijan sve guta.)
Trgovina oružjem bila je retka tema u tekstovima naših istraživačkih redakcija. I ja sam se našao u problemu kojoj redakciji da se obratim kada sam, usled nepoverenja u institucije, doneo odluku da svoja saznanja podelim s javnosću. Jedna interesna sfera aktuelnih vlastodršaca koja je dugo bila u senci je razobličena, što je izazvalo zanimanje i pažnu našeg javnog mnjenja. Doprinos hrabrih istraživačkih novinara, izuzetno važna uloga gospođe Marinike Tepić, kao i svih medija koji su o tome izveštavali, nametnuli su i temu netransparentne trgovine oružjem kao jednu od bitnih u našem društvu.
O sukobu između Jermenije i Azerbejdžana, u kome je pronađeno oružje iz fabrika naše odbrambene industrije, nezavisni mediji obavestili su našu javnost. Povratna rekacija nosilaca vlasti je već toliko prepoznatljiv i dosadan narativ o sinhronizovanoj akciji protiv interesa namenske industrije i države. Istina je, gotovo uvek, mnogo jednostavnija.
Trgovina oružjem legalna je delatnost svuda u svetu ukoliko se poštuju utvrđena pravila ponašanja, potpisani ugovori i važeće međunarodne konvencije i preporuke, kao i potpisani međudržavni sporazumi ukoliko postoje. U prljavim ratnim sukobima, mnogo je prostora za improvizacije, a malo je čistih ruku. Neću trošiti mnogo reči o ugledu, kredibilitetu i posledicama koje po jednu zemlju može da ima politika sedenja na dve stolica. I Jermeniji i Azerbejdžanu zaklinjemo se u prijateljstvo, nudimo i očekujemo odanost i podršku. Azerbejdžan je jedna od 6 država u svetu sa kojom imamo potpisan Sporazum o strateškom partnerstvu, kao i druge bilateralne sporazume, a ova država kreditirala je i kreditira, a i njene firme su uradile i dalje učestvuju u izgradnji najvažnijih infrastrukturnih projekata u Srbiji. Neprijateljima svojih prijatelja ne prodajete oružje. Tačka. Ali da zanemarimo sve ove začkoljice i pretpostavimo da su Jermenija i Azerbejdžan samo obični kupci proizvoda naše odbrambene industrije. Tada dolazimo do jedne bolne istine po ovaj režim.
Fabrika „Krušik“ potpisala je kupoprodajni ugovor sa Ministarstvom odbrane Republike Jermenije, ali ne dobija saglasnost za realizaciju ovog ugovora, od jednog ministrastva u lancu, koja je neophodna za izdavanje Izvozne dozvole. Nekoliko meseci kasnije identični proizvod, istom kupcu, sa lošijim finansijskim efektima po fabriku Krušik, jedna od firmi Slobodana Tešića sklapa i realizuje preko svoje offshore kompanije. Isto ministarstvo, koje je onemogućilo realizaciju Krušikovog ugovora, kao i sva ministrastva u lancu (uz aminovanje BIA) dali su saglasnost na nekoliko ugovora privatnoj kompaniji Slobodana Tešića i to sve u periodu kada je on pod sankcijama od strane američkih vlasti, a na osnovu akta Magnitski. Da i ovde stavim tačku.
Da li ste i dalje optimista?
Zlatno doba u zlatnom kavezu bi i najvećim optimistima izazivalo mučninu i ubijalo volju za životom. Jednostavno dogode se dani, kada sudar sa stvarnošću bude toliko intenzivan da i moj optimizam počinje da se kruni i tadi počinje da bubri i klica defetizma da ključne promene u našem društvu mogu da se brzo dogode. Ali takve trenutke slabosti brzo i prođu, jer jednostavno shvatite gde živite i nema nazad. Prihvatite da u Srbiji, nema brzog načina, nema magične sile ili srebrnog metka za stvarne i sistemske promene u našem društvu. Na današnji dan, 20 godina posle 5. oktobra mi smo dobacili baš gde smo kao društvo i zaslužili sa opet gotovo istom metom i istim ili sličnim rastojanjem. Niko nam ne može oduzeti pravo na optimizam, na zdravorazumsko razmišljanje, da govorimo šta mislimo i da se borimo. Ne odustajati, pokušavati, boriti se; u jednom trenutku nešto će dati rezultate…
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
