Od 34 preduzeća u kojima država ima sto odsto vlasništva, samo osam je izabrano na javnom konkursu. Svega tri direktora je u v.d. statusu u zakonskom roku, dok je za 18 direktora u v.d. statusu istekao mandat. Pet direktora izabrano je - bez konkursa. Sagovornici N1, Ana Jolović, sa projekta reforme lokalnih javnih finansija i Duško Vasiljević iz Svetske banke, ukazuju da se Zakon o javnim preduzećima u suštini ne poštuje, a njime je jasno definisano kada i u kojim situacijama se biraju vršioci dužnosti direktora i koliko može da im traje mandat.
Direktore javnih preduzeća, prema Zakonu o javnim preduzećima, imenuje Vlada Srbije nakon javnog konkursa. Period na koji se imenuje vršilac dužnosti direktora ne može biti duži od jedne godine. Ista osoba ne može biti dva puta postavljena za vršioca dužnosti. U praksi, međutim, jedan isti direktor javnog preduzeća godinama je u v.d. statusu. U Srbiji postoje i ona javna preduzeća koja od donošenja novog Zakona 2012. godine nikada nisu imala direktora koji je zakonski izabran, piše N1.
Takvi direktori ne mogu dugoročno brinuti o preduzeću jer u svakom trenutku mogu biti smenjeni. Na ovu temu održan je forum u organizaciji Business Info grupe, izdavača Nove ekonomije, pod slikovitim nazivom „Ima li direktora u javnim preduzećima“.
„Činjenica da imamo toliki broj v.d. direktora svakako nije dobra iz više razloga. Kada se nedvosmisleno krši Zakon o javnim preduzećima kojim je jasno definisao u kojim situacijama se biraju v.d. direktori i koliko im traje mandat, to govori o nekom političkom opredeljenju ili neopredeljenju da se odredbe zakona poštuju. To je loš signal. Drugi razlog je što postojanje v.d. direktora znači da je samo upravljanje u tim preduzećima nestabilnije, podložnije političkim uticajima, i to je problematično“, kaže Duško Vasiljević za N1.
U samom zakonu o javnim preduzećima postoje, navodi, relativno dobre odredbe o imenovanju direktora, kriterijuma za imenovanje čije bi poštovanje sigurno unapredilo poslovanje tih preduzeća.
„Ova količina v.d. direktora u neskladu sa zakonom pokazuje da nam to nije prioritet i da nije bitno. Nije nam bitno ni u drugim segmentima, jer imamo i v.d. pomoćnike ministra i sl. To pokazuje zašto v.d. status ne bi trebalo da postoji. Pre bilo kakvih daljih odluka trebalo bi da se vratimo na početnu tačku i na suštinu korporativnog upravljanja zašto v.d. status nije isto kao pun radni odnos“, navodi Ana Jolović.
Na pitanje da li nam je potreban novi zakon o javnim preduzećima, Vasiljević kaže da je tu prvo pitanje zašto se postojeći zakon ne poštuje.
„Da li bi uvođenje novog zakona to rešilo bez političke volje – ne bi. S druge strane, potreba za promenama u pravnom okviru očigledno postoji. To je prepoznato u nedavno usvojenoj Strategiji upravljanja preduzećima u državnom vlasništvu koja identifikuje čitav niz nejasnoća, preklapanja i manjkavosti u postojećem pravnom okviru. Posebno u delu koji se odnosi na korporativno upravljanje, upravljanje, imenovanje organa uprave i direktora u tim preduzećima. Potreba za unapređenjem pravnog okvira postoji, ali ključna je – politička volja da se to što je usvojeno i sprovede“, smatra Vasiljević.
Na lokalu, ističe Ana Jolović, možemo da uočimo dve stvari.
„Lokalne samouprave sve više su zainteresovane da se nadzor pojača. I sama javna preduzeća osećaju nemir u smislu da ne postoje dovoljne investicije koje im omogućavaju da nastave dobro da posluju u naredednom periodu. Kada to spojite dobijate pojavu lokalnih samouprava koje pilotiraju različite modele nadzora i planiranja, transparentnosti. Postoji iskorak ka napred, posebno u određenim lokalnim samoupravama“, kaže Jolović.
Kada pričamo o v.d. direktorima, trenutno nismo u stanju da ocenimo jesu li manje ili više efikasni od direktora.
„Za to bi trebalo da imate jasno definisane ciljeve i indikatore, što nemamo – šta bi direktor trebalo da postigne upravljenjem. Tu nedostaje ozbiljna karika – šta je cilj javnih preduzeća i kako to merite. To je lakše kod privatnih kompanija, dok se kod javnih preduzeća stiče utisak da mi kao građani i lokalne samouprave očekujemo od njih ispunjenje različitih ciljeva koji su – nepomirljivi. Očekujemo da ne uzimaju subvencije, ali i da nemaju ekonomsku cenu usluga, očekujemo da investiraju, i očekujemo i da dodatno zaposle ljude. To su ciljevi međusobno isključivi i kao takvi – nedostižni“, objašnjava Jolović.
Vasiljević je saglasan sa njenom ocenom da bez jasno definisanih ciljeva ne možemo u potpunosti izmeriti učinak rukovođenja javnim preduzećima.
„Ipak, možemo da kažemo da neko ko je u v.d. statusu ima mnogo kraći horizont planiranja i neke strateške ciljeve i strateški razvoj preduzeća mnogo je teže sprovesti ako ne znate kada će se mandat završiti i koliko dugo ćete bisti na tom mestu. Precizne kvantifikovane podatke nemamo u većini slučajeva, ali zdravorazumski možemo reći da je to problem“, ukazuje Duško Vasiljević.
