"U Srbiji je nemoguće odlučiti kojoj instituciji da verujete kada je litijum u pitanju, EU ne može da nam da garancije": Ekolog upozorava da naša država nikada nije jasno rekla da li želi da bude rudarska zemlja

On ističe da ne postoji mehanizam kojim bi Evropska unija mogla da „garantuje“ građanima Srbiji ekološku bezbednost projekta “Jadar” i podseća da je upravo naša država od same te EU tražila odlaganje primene nekih standarda u zaštiti životne sredine na koje smo se obavezali u pristupnim pregovorima.

Koje sve institucije i na koji način treba da se uključe u raspravu o rudarenju litijuma u Srbiji?

- Srbiji nedostaje strateški dokument – Plan razvoja Republike Srbije koji predstavlja krovni dokument javnih politika, samim tim pitanje je u odnosu na koje smernice bi rasprava mogla da se vodi? Da li je naše strateško opredeljenje da budemo rudarska zemlja? Industrijska? Orijentisana na razvoj informacionih tehnologija? Poljoprivredna sa naglaskom na proizvodnju organske hranu, primera radi? Mi u ovom trenutku nemamo te odgovore.

U proces bi trebalo da se uključe sve institucija u sistemu državne i javne uprave, a posebno naučni instituti i akademska zajednica koji imaju bilo kakvu neposrednu ili posrednu vezu sa temom, ne samo rudarenja u tehničko-tehnološkom smislu već i one koje kroz sagledavanje socio-ekonomskih pokazatelja mogu da doprinesu sveobuhvatnom prepoznavanju pozitivnih a posebno negativnih uticaja neke privredne aktivnosti na društvo – životnu sredinu, prirodu, građane i njihovo zdravlje. Ovaj spisak bi dakle bio prilično dugačak.

Takođe, nevladine organizacije i sama javnost mora biti neposredno uključena u proces odlučivanja. Potrebno je da svi učesnici, od javnih preduzeća, preko naučnih instituta i stručnih organizacija do nevladinog sektora, imaju slobodu da svoje stavove iznesu nezavisno od dnevne politike, bez pritiska, javno, dajući na taj način svoj doprinos ponovnoj izgradnji poverenja u društvu vraćajući proces odlučivanja tamo gde mu je i mesto – u za to zakonima ovlašćene institucije.

U Srbiji trenutno postoji veliko nepoveranje u institucije kada su u pitanju odluke o projektu “Jadar” i generalno o rudarenju litijuma.

Nepoverenje koje pominjete je obostrano i nije vezano samo za temu rudarenja litijuma. Već dugi niz godina svedočimo jednoj apsurdnoj situaciji, predstavnici institucija javno govore o svojim rezultatima samo u afirmativnom smislu, a u nekim slučajevima čak dominiraju „najave“ velikih dostignuća kao dominantan način komunikacije. Istovremeno čak i dobronamerna kritika se tretira kao napad na ličnost pojedinca koji sticajem okolnosti u nekom trenutku vodi određeni sektor. S druge strane, značajan broj građana je kroz dostupnost mogućnosti iskazivanja stavova korišćenjem savremenih informacionih tehnologija – npr. društvenih mreža dao sebi za pravo da često na neprimeren način, bez argumenata napada i oštro kritikuje predstavnike institucija što naravno automatski pojačava retoriku druge strane.

Ovako je nastalo svojevrsno „vrzino kolo“ u kome svi zajedno gubimo kontakt sa realnošću i takmičimo se u besmislenoj disciplini nadmudrivanja gde se ulepšavanju stvarnosti suprotstavljamo katastrofičnim scenarijima.

Da li i na koji način može da se prevaziđe to nepoverenje?

Najvažnije, da bi se to poverenje povratilo potrebno je vreme. Ne može se očekivati da ljudi za jedan dan odluče da se aktivno uključe u procese koji se tiču celog društva, moramo biti strpljivi, otvoreni i tolerantni. Većina naših građana ćuti, jer ljudi jednostavno ne žele da budu izloženi neprijatnosti da ih neko označi kao izdajnika ili slično.
Potrebno je da počnemo da se ponašamo normalno. A „normalno“ znači da o svemu razgovaramo racionalno, demokratski, bez stalnog optuživanja, da dopustimo stručnjacima i dokazanim profesionalcima da svoje stavove sučele pred očima javnosti. Realni svet nema samo dva stanja, stvarnost nije crna ili bela, postoji beskonačan broj sivih nijansi između, neophodno je da pronađemo i izaberemo tu nijansu koja se poklapa sa onim što je najviše u skladu sa javnim interesom svih građana ove zemlje.

Ministarka energetike Dubravka Đedeović je nedavno podelila na društvenim mrežama nekoliko stavki o uticaju projekta “Jadar” na vodu u kojima se navodi da će se rudnik nalaziti pod zemljom, izlovan od podzemnih voda i da prerada neće imati uticaj na Drinu i njen tok. Da li vi, recimo, konkretno verujete u ovu i slične ocene koje su davali drugi zvaničnici?

Ne mislim da projekat „Jadar“ može biti „branjen“ objavama na društvenim mrežama. Pretpostavimo da ministarka govori istinu, to i dalje ne daje odgovore na mnoga pitanja koja je stručna javnost postavila u prethodnom periodu. U izjavama zvaničnika postoji i dodatni problem. Naime, sasvim je logično da se ministarstvo rudarstva i energetike bavi korišćenjem rudnih bogatstava i proizvodnjom električne energije, slično kao što se ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede bavi sa tri teme navedene u njegovom nazivu. U svim ovim oblastima zapravo govorimo o privrednim aktivnostima dakle o eksploataciji prirodnih resursa radi obezbeđivanja funkcionisanja društva i logično je da zvaničnici koji vode ove oblasti brinu o što efikasnijem korišćenju onoga što im je na raspolaganju.

Međutim, privredne aktivnosti i njihove posledice su upravo mesto na kome zaštita životne sredine počinje jer to je prva tačka u lancu kojom se sistem zaštite životne sredine bavi - procenom uticaja i pritisaka na životnu sredinu koji nastaju kao posledica privrednih aktivnosti. Zato i postoje ministarstvo zaštite životne sredine odnosno ministarstvo zdravlja kao posebne organizacije, kako bi mogli nezavisno od drugih sektora, da vrše tu procenu, upozore druge institucije i građane na sve negativne uticaje te smanje posledice na životnu sredinu i zdravlje ljudi na minimum. Dakle, o uticajima i posledicama rudarenja ili bilo koje druge privredne aktivnosti bi trebalo mnogo više informacija da dobijemo iz sektora zaštite životne sredine odnosno zaštite zdravlja ljudi.

U koga biste vi danas u Srbiji imali poverenja kada je u pitanju ova tema? Kome biste vi verovali da vam kaže da je projekat “Jadar” ekološki bezbedan?

Kao i svi građani i sam sam preplavljen kontradiktornim informacijama o navedenom projektu. Odgovor na Vaše pitanje zahtevao bi sagledavanje svih aspekata ovog projekta, ne samo tehničko-tehnološke već i šire socio-ekonomske, zdravstvene te pripremu svojevrsne multidisciplinarne analize kojom bi se dobila procena svih eventualnih dobiti i rizika, posebno imajući u vidu jasno i nedvosmisleno izražen negativan stav stanovnika regiona u kome je projekat planiran. Uzimajući u obzir da Plana razvoja Republike Srbije nije usvojen, ovo je veoma težak zadatak, koji se kada pridodamo i potpunu polarizaciju društva, pretvara u nemoguć.

U zaštiti životne sredine često se pozivamo na standarde Evropske unije, ali u ovom slučaju EU i pojedine njene članice daju podršku projektu “Jadar”, za koji postoje opravdana bojazan da će narušiti ozbiljno našu životnu sredinu. Da li se onda može uopšte očekivati od ljudi da veruju u EU standarde?

Potpuno je irelevantna podrška pojedinih članica EU ovom ili onom projektu, posebno ne projektima koji mogu imati negativan uticaj na zdravlje građana i stanje životne sredine u Srbiji. Istovremeno primena EU standarda u našoj zemlji zavisi od stepene transpozicije zakonske regulative EU u domaće zakonodavstvo koje je dobrim delom izvršeno međutim u mnogim slučajevima smo u Pregovaračkoj poziciji za Poglavlje 27 procesa pridruživanja EU – Životna sredina i klimatske promene sami zatražili prelazni period, dakle odredbe tih direktiva ne primenjuju se u ovom trenutku. Možda je najbolji primer naša Uredba o graničnim vrednostima emisije zagađujućih materija u vode iz 2016. godine koja za pravna lica počinje da važi 1.1.2026. Dakle sve do tog datuma pravni subjekti nisu u obavezi da na bilo koji način prečišćavaju svoje otpadne vode. Potrebno je maksimalno ubrzati transpoziciju evropske regulative i mnogo važnije obezbediti najefikasniju moguću primenu svih odredbi.

Posebno bih napomenuo unapređenu EU Direktivu o krivičnim delima u životnoj sredini koja je maja 2024. godine stupila na snagu i koja predviđa kazne za privredne subjekte u iznosu od tri do pet odsto godišnjeg prometa na svetskom nivou odnosno fiksne iznose od 24 do 40 miliona Evra. Da je ova direktiva danas na snazi u Srbiji (što bi se desilo po automatizmu da smo članica EU) verujem da bi potpuno bila izmenjen način komunikacije, odnosno vrsta motivacije i očekivanja investitora u odnosu na ulaganje i očekivani profit u Srbiji, što bi istovremeno dovelo do porasta poverenja građana u EU standarde.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao je da EU treba da nam pruži garancije da će projekat “Jadar” biti ekološki bezbedan. Da li to zaista može EU da uradi i da li to od nje treba očekivati? Ko bi trebalo da nam pruži garancije i da nas zaštiti od posledica evenutalnog zagađenja?

Nažalost, i ako nisam pravnik, ne vidim mehanizam kojim bi jedna zajednica država u ovom slučaju EU, mogla da „garantuje“ ekološku bezbednost u državi kandidatu. Uostalom, sama Evropska komisija u svom Izveštaju o napretku Srbije za 2023. godinu kaže: „Inspekcijski nadzor i sprovođenje zakona i dalje predstavljaju razlog za zabrinutost. Srbija treba da poveća svoje kapacitete za upravljanje postupcima izdavanja integrisanih dozvola. Treba poboljšati kvalitet dozvola za integrisano sprečavanje i kontrolu zagađenja. Srbija treba da primeni načelo „zagađivač plaća” kako bi podstakla industriju da investira u zelena rešenja.“

Garancije može da da samo naša država, primenom najviših standarda zaštite životne sredine a to u ovom trenutku jesu upravo standardi Evropske Unije. Logično, ako država želi da te garancije budu bazirane na EU standardima bilo bi svrsishodno da se navedeni nedostaci i preporuke iz Izveštaja Evropske komisije prvo otklone odnosno sprovedu. Time bi te garancije imale težinu i ozbiljnost koju građani sa pravom očekuju.

Bonus video