U Srbiji čak i deponijama upravljaju političari

“Prva premisa je da deponije uvek „tinjaju“, odnosno u njima se uvek odvija proces razgradnje organskih materija uz oslobađanje temperature.  Naravno, u kontrolisanim uslovima odlagališta kojim se upravlja u skladu sa strukom ovi procesi su normalna svakodnevna pojava i njima upravljaju obučena iskusna lica na adekvatan način tako da se svi rizici svode na prihvatljiv minimum. Međutim, mi imamo stanje potpunog izostanka institucionalnog učešća, izostanka sprovođenja propisanih mera na svim nivoima sinhronizovano i sinergijski”, kaže Stojinović, napominjući da je ova oblast jedna od najkompleksnijih i zahteva aktivno učešće čitavog niza stručnjaka i eksperata.“Srbija nema osnovna planska dokumenta u ovoj oblasti, kao što je nacionalna strategija, nema kapacitete za upravljanje otpadom, ne postoji jasna slika šta hoćemo da uradimo i gde hoćemo da stignemo, nama nedostaju ključni parametri sistema na osnovu kojih bi se on modelovao. Nikada nije izvršena sveobuhvatna kvantifikacija otpada, analiza količina po vrstama i tipovima, nemamo podatke o načinima zbrinjavanja, nemamo čitav jedan niz podataka ili ključnih indikatora, već se bavimo paušalnim procenama i na njima zasnivamo rešenja što je potpuno pogrešno na toliko nivoa. Prema mojim saznanjima, ministarstvo sprema i izmenu zakona o upravljanju otpadom, dajući selektivno mogućnost uvoza otpada i uvodeći kolektivnog operatera za posebne tokove otpada, opet bez adekvatne analize postojećeg stanja i ex-ante analize. Pitam se kako će to uticati na naš (ne)postojeći sistem upravljanja otpadom i da li će se neki opet proglasiti nenadležnim”, kaže naš sagovornik, napominjući da i jeste glavni problem što se kontinuirano bavimo posledicama, a gotovo nikada uzrokom.

Kada do nekontrolisanog požara dođe, bez konkretne stručne istrage na lokaciji nakon njega ne mogu se pouzdano dati ni uzroci nastanka.“Svedoci smo da niz godina unazad odlagališta širom Srbije gore, ali ja ne znam da je iko ikada izašao sa jasnom i detaljnom analizom uzroka koji je doveo do zapaljenja, ali još važnije analizom nastale štete i odgovornosti”, kaže Stojinović, ističući da su za ovakvo stanje, prema njegovom mišljenju, prvenstveno odgovorni oni kojima je povereno upravljanje odlagalištima, ali i sama lokalna samouprava od koje seodgovornost prenosi vertikalno na sve kontrolne i upravljačke institucije sistema do onih najviših.“Ako mi imamo gotovo svake godine troškove koji se mere stotinama milona samo za saniranje posledica, onda je logično da je potrebna investicija u prevenciju, ali je i logično da se ovakvim stvarima bave stručna lica i eksperti a ne političari. Naravno da se lanac odgovornosti ovde ne zaustavlja, i da posrednu odgovornost snose svi ostali učesnici sistema sve do pojedinačnih građana koji svojim indolentnim ponašanjem nimalo ne doprinose poboljšanju stanja”. On takođe smatra da odluka vlade iz 2018 godine, kojom je lokalnim samoupravam naloženo da voze svoj netretirani otpad na određena odlagališta, nije rešenje, jer mnoge opštine u Srbiji nemaju dovoljno novca za to.“Citirao bih svog prijatelja jednog od eksperata u ovoj oblasti: “na 50-100 kilometara se ne isplati voziti marihuanu u rinfuzu a kamoli otpad“. Nije rešenje uzeti kredit 3,2mlrd eur i napraviti 70 centralnih prečistača otpadnih voda i 5 sanitarnih deponija. Sve to jeste potrebno uprkos upitnom načinu realizacije, čak rekao bih i neophodno, ali nikako nije rešenje već samo njegov mali deo”, kaže Stojinović.Da bi se problem deponija i požara na istim konačno rešio potreban je, kaže stručnjak, “sistemski reset” i kaznena politika za zagađivače.“Neophodan je sistemski reset, koliko široka tako i detaljna analiza postojećeg stanja i duboke reforme u svim institucijama, javnim službama i preduzećima koja se bave upravljanjem otpadom i to na nivou ekspertize, domaćinskog poslovanja i tržišne logike. Primeniti konkretno „zagađivač plaća“ politiku do nivoa izmene modela naplate usluga sakupljanja i odvoženja otpada i uvođenja „plati koliko baciš“ modela”, kaže naš sagovornik, napominjući da svima treba omogućiti da odgovorno postupaju sa otpadom, stimulisati odgovorno ponašanje, kontrolisati sistem i najzad uvesti represivne mere i kaznenu politiku, a sve ovo mora biti praćeno kontinuiranom edukacijom.