Danas se navršavaju 82 godine od jednog od najstrašnijih zločina na ovim prostorima tokom Drugog svetskog rata- Novosadske racije. Bio je to pogrom lokalnog stanovništva u Novom Sadu i okolnim mestima Južne bačke, tj. Šajkaške oblasti koji su sprovodili mađarski fašisti. Svaka nevino nastradala žrtva je jednaka i svaka zaslužuje bar po jednu priču. Međutim, priča o braći Jovandić i njihovoj majci Jeleni - Jelki zaista ledi krv u žilama.
Pažnja, tekst sadrži delove koji bi mogli da uznemire osetljive osobe
Racija je sprovedena na Božić u naseljima Šajkaške – Čurugu, Gospođincima, Šajkašu, Đurđevu, Mošorinu, Titelu, Loku, Gardinovcima, Vilovu, Žablju, kao i u gradovima Bečeju, Srbobranu, Temerinu, a nešto kasnije u Novom Sadu od 21. do 23. januara 1942. godine.
Za tri dana racije u Novom Sadu u vodama Dunava, gde su leševi ali i živi ljudi bacani pod led, nestalo preko dve hiljade Novosađana. Pored Srba i Jevreja, u raciji je ubijen i jedan broj pripadnika drugih etničkih grupa kao što su Romi, Rusini i Rusi. Racija je sprovedena između 4. i 29. januara 1942. Otpočela je u Šajkaškoj nastavila se u Novom Sadu, a završila u Bečeju.
Odlomak knjige novosadske profesorke sociologije Marije Vasić ,,Pismo na šinama“, priča pod nazivom „Jeleninim sinovima“ počinje tako što spisateljica opisuje gde je i kako živela porodica Jovandić.
U njemu se navodi da su Jovandići živeli u tada sirotinjskom Jovanskom kraju koji je bio naseljen sirotinjom koja se bavila poljoprivredom, najčešće bostanom, pa su žitelje tog kraja posprdno zvali „Rotkvari“, pa je i kraj u šali nazivan Rotkvarija, kako se i danas zvanično zove ovaj deo Novog Sada.
U priči se dalje navodi da je jelena imala pet sinova „jedan drugom do ušiju“. Jelena je rano ostala udovica, a iste godine kada joj je muž umro rodio joj se najmlađi sin Bora.
,,Januar nikad hladniji, Dunav zaleđen, a grad okovan usneg i hladnoću. Nešto se ‘spremalo’ u gradu i plakati su polepljeni svuda po banderama, ali običan ‘mali svet’ se nije usuđivao da misli šta sve može to da znači. Nisu išli od kuće tih dana, kako je naređeno, a gde bi i išli po tom vremenu. Patrole žandara i vojske su krstarile ulicama i najavljivale raciju „popis“ kako su rekli. Međutim, pucnji su se čuli sa svih strana. Najstariji Jelenin sin, već je bio budan i preplašeno joj rekao: ‘Majko, ovi ubijaju’. Mirna kao i uvek, samo mu je odgovorila: ‘Sine, gde ubijaju, kada je narod miran’. Piše u odlomku priče ,,Jeleninim sinovima“.
Ubrzo nakon toga, mađarski žandari su upali u kuću Jovandića. Upitali su ih koje su vere, a kada su im odgovorili da su pravoslavci, svih Jeleninih pet sinova izgurali su iz spavaće sobe polugole napolje na -25 stepeni, koliko je izmereno tog dana.
Njihovoj majci Jeleni, žandari nisu dali da izađe iz kuće, već su je udarili kundakom puške po glavi i ona se srušila na pod od udarca kundaka.
Dok je ležala na podu čula je svoje sinove kako je dovikuju: „Majko…majčice, ne daj nas.“ Zatim pucnji i muk.
Svih pet Jeleninih sinova, žandari su pobili na ulici ispred komšijske kuće, dok je Jelena ostala zarobljena u kući slušala jedan po jedan pucanj. Za svakog njenog sina po jedan metak u potiljak.
Jelena je nakon završetka rata i oslobođenja svedočila o ovom zločinu pred Anketnom komisijom pri Komisiji za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini, kada je Mađarska izručila ratne zločince koje je tražila Jugoslavija.
Ona je u svojoj izjavi opisala način na koji su joj ubijeni sinovi, ali i šta je radila nakon što su žandari otišli i ostavili tela njenih sinova na ulici.
Navela je da su joj tog 23. januara 1942. pobijeni sinovi Milorad star 28 godina, Savo 26 godina, Paja 24 godine, Živko 20 godina i Bora 15 godina.
„Ja sam u strašnom stanju polako i bojažljivo izašla u dvorište. Vikala sam ‘Deco, gde ste’. U to s leve strane komšijine kuće, niz zid, vidim pet leševa mojih pet sinova. Ležali su jedan pored drugog poređani. Na zidu komšijske kuće iz moga dvorišta videla sam krvi i mozga moje dece. Pod glavama moje dece bile su lokve krvi. Svi su dobili metke u potiljak. Moja deca ležala su do predveče u dvorištu moje kuće. Ja sam nekoliko puta izalazila na ulicu da tražim pomoć, i u dvorištu da oplakujem decu, ali su me stražari-vojnici koji su ulazili u kuću stalno terali u sobu, govoreći da ne smem ni plakati. Oko 11 sati pre podne dolazili su organi policije, da vide šta je bilo sa mojim sinovima, i kazali mi: ‘Strina je su li ovo sve Vaši sinovi, mi Vami nismo krivi'“, navela je Jelena Jovandić u svojoj izjavi.
Najstrašniji deo Jelenine izjave je onaj u kome opisuje kako su odneli tela njenih sinova, a kako je ona njihove ostatke skupljala po ulici.
„Pred veče je stao jedan kamion pred moju kuću. Ja sam htela da izađem, a kada sam videla da moje sinove vuku po snegu uhvativši ih za noge, kao neke kerove, nisam imala snage da izađem, otrčala sam do prozora prema ulici i videla kako leševe mojih sinova kao neku cepanicu bacaju u kamion. Kamion je otišao i odneo leševe mojih pet sinova. Kapija od dvorišta bila je širom otvorena, ja sam ju zaključala. U snegu na dvorištu bilo je krvavih tragova kako su vukli leševe mojih pet sinova.Ja sam pokupila mozgove mojih sinova, to sam zakopala. Našla sam i kosti iz lobanje, koje sam sačuvala i da danas ih imam u jednoj kutiji, jer mi je to jedina uspomena od mojih pet sinova. Pristajem da fotografišete kosti mojih sinova, ali od njih se ne mogu odvojiti, jer je to moja svetinja. Čula sam da su moja deca isto bačena u Dunav, poput svih onda ubijenih nevinih žrtava“.
Na suđenju zločincima novosadske racije od Jelene su tražili da identifikuje jednog od žandara.
Presuda je glasila: „Na smrt“ i pitali su je šta raditi sa njim.
Ona je tada navodno rekla: „Opraštam mu, iako je ubio moje sinove“, a salom je zavlado muk.
Istog dana je streljan zajedno sa još trojicom mađarskih fašista. Jedan od njih je bio i Janoš Tot iz rumenke koji je u vreme racije imao 19 godina.
Ime Janoša Tota je pronađeno na spisku za spomenik ,,Nevinim žrtvama 1945.“ Koji je vlast Novog Sada htela da podigne na Limanu, ali se od spomenika za sada odustalo zbog velikog protivljenja javnosti i antifašističkih aktivista. Oni su pored Janoša Tota pronašli još desetak imena zločinaca koji su učestvovali i osuđeni za novosadsku raciju.
Izgradnju ovog spomenika je inicirao Savez vojvođanskih Mađara koji je u koaliciji sa Srpskom naprednom strankom i tesnim i prijateljskim odnosima sa mađarskim premijerom Viktorom Orbanom i Njegovom Strankom Fides.
Orban je pre dve godine postavio u parlament Mađarske bistu Mikloša Hortija koji je komandovao mađarskim okupatorskim snagama u Vojvodini.
Jelena Jovandić je preminula 1972. godine i sahranjena je pored svog pokojnog muža na Almaškom groblju u Novom Sadu. Ona je sahranjena sa posmrtnim ostacima svojih sinova koje je ceo život držala u jednoj kutiji. Spomenik je podigla sama sebi za života, a na spomeniku su i slike sa imenima njenih pet sinova.
U Novom Sadu, na Rotkvariji gde su živeli Jovandići jedna ulica nosi ime Braće Jovandić, a u dvorištu zgrada na Bulevaru Oslobođenja 38 stoji vrba, nazvana Jelenina vrba, na mestu gde je nekada bila kuća Jovandića. Postoji priča da je pored te vrbe bilo zasađeno pet jablanova koji simbolizuju petoro braće Jovandić. Jablanova više nema.
Na grobnoj spomen Jovandića ploči stoji natpis: „Ko god prođe pored naše mame groba, nek se seti našeg mladog doba.“
****