4
U NATO bombardovanju Novog Sada gađana je i Rafinerija Novi Sad. Tada je i nebo nad gradom bilo drugačije boje.
Rafinerija Novi Sad napadnuta je 12 puta i na nju je palo preko 250 projektila. Crni dim se video nedeljama, a prema proceni stručnjaka iz Rafinerije od 73.569 tona nafte izgorelo je 90%, izliveno na zemljište 9,9%, dok je izliveno u kolektor i dospelo u Dunav 0,1%.
Pozivu portala 021.rs Novosađanima da podele svoje priče iz 1999. godine odazvao se i Goran Klaparević, koji je te 1999. godine radio u Rafineriji Novi Sad.
Kako je naveo, početkom bombardovanja dobio je poziv Sektora bezbednosti Rafinerije Novi Sad sa pitanjem da li hoće da se prijavi za dežurstva tokom napada i da bude odgovorno lice za jedno od skloništa, piše 021.
„Prihvatio sam, smatrajući da se sudbina ne može izbeći, a i bilo mi je teško gledati kako nešto u čijem sam stvaranju učestvovao nestaje i želeo sam pomoći koliko je to bilo u mojoj moći“, objašnjava Goran.
Smene su bile dvanaestočasovne, dežuralo se i noću i danju.
„Gradski autobusi, kojima smo se prevozili do rafinerije, u večernjim satima su saobraćali samo do kanala, svoje bezbednosti radi, tako da smo ostatak puta morali ići pešice“, priseća se Goran.
Zadatak je bio da dežurni vatrogasci odmah po prestanku bombardovanja gase požare. Radnici su mobilnim pumpama s agregatima, jer je elektro napajanje bilo „isečeno“, sprečavali izlivanje derivata prema Dunavu i dugoročno zagađenje reke.
PROČITAJTE JOŠ
4
10
1
„Problem i realna opasnost je bila da kada se po prestanku bombardovanja i izlasku ljudstva iz skloništa, neki od aviona vrati. Srećom, nismo imali čak ni jednog ranjenog čoveka u odnosu na Rafineriju Pančevo, gde su nam poginula trojica kolega. Tada su radnici i vatrogasci Rafinerije Novi Sad sprečili ekološku katastrofu širih razmera u najavi“, navodi ovaj Novosađanin.
Iz tih dana dobro se seća i – pasa lutalica.
„Ono što mi je ostalo upečatljivo su bili psi lutalice, koji su nepogrešivo osećali neposrednu opasnost. Kako bi veče padalo, tako su se grupisali ispred ulaza u sklonište i gledali da uđu i pre nas unutar relativne sigurnosti“, kaže Goran.
Dežurstvo mu je prekinuto nakon drugog bombardovanja rezervoara od 30.000 kubnih metara koji je bio pun sirove nafte.
„Tada su nastale one upečatljive slike crnog neba nad Novim Sadom. Više nisam imao za šta da dežuram u tom delu rafinerije i, na radost porodice, bio sam oslobođen daljih obaveza. Ne ponovilo se, nikada više“, zaključuje svoju priču Goran Klaparević.