2
Sklopila su se krila prozora kamene kuće u Herceg Novom, koji je, zapravo, bio i horizont i okvir većine slika Voja Stanića. Na nekom od stolova u kafeima „Stanica“ i „Nautika“ na hercegnovskom Škveru ostaće nepopijen kratki espreso i čaša crvenog vina, bez oblaka dima iz njegove lule.
Čovek, koji je istinom svoje umetnosti prkosio laži i prividu sveta i svakodnevice, a dugim životom fiziologiji na kraju je u 101. godini odložio i lulu i kičicu i rekao – dosta je bilo. Kada su ga novinari lokalnog portala u Herceg Novom iznenadili tortom za 95. rođendan, rekao je da ga je „stid koliko godina ima“, ali nije okretao leđa životu. „Volim život i žao mi je što ću umrijeti. Ako mi se to uopšte jednom dogodi. A izgleda da hoće“, reći će Tamari
Nikčević u jednom intervjuuu.
O toj njegovoj igri sa smrću i prkosu, koji se iz nje rađao za „Novu“, iz prve ruke, svedoči košarkaški trener Duško Vujošević, kolekcionar Stanićevih slika i dugogodišnji prijatelj.
„On je slikao 1995. žuti brod koji tone sa imenom Vojo Stanić i tada je mislio da će da umre. Onda 2000. nije više potpisivao slike, jer je, opet, mislio da će da umre. Svi su pričali da kada mu umre žena Nada, da on neće dugo iza nje. Teško je to podneo, ali i njenu smrt je preživeo. Međutim, posle toga, jednom dok smo sedeli, rekao mi je: „Rešio sam da živim do kraja života, niti ću dozvoliti lekarima da mi pomažu da umrem.“ Na kraju, kad mi je za njegovu smrt u utorak javila ćerka Vojovog brata, iznenadio sam se. Pregurao je tu 95, pa 2000, pa ženinu smrt, pa stotu godinu i, na kraju smo, svi pomislili da je besmrtan. U stvari, tako smo se ponašali, zato me je njegova smrt iznenadila – kaže Vujošević, napominjući da je bila privilegija poznavati Voja i provoditi vreme sa njim.
„Prvo sam zavoleo njegovo slikarstvo i, kupujući njegove slike, došao sam i do njega. Malo, pomalo postali smo veliki prijatelji, bez obzira na razliku u godinama. On je bio među najznačajnijim ljudima sa kojima sam kontaktirao i družio se. Mnogo sam ga voleo i mnogo ga volim – rekao je Vujošević.
Jedan od najboljih i najtačnijih portreta slavnog slikara isklesao je rečima pisac, izdavač i vrsni intelektualac Branko Kukić u mini-eseju o Stanićevom slikarstvu.
„Živeći na obalama Mediterana, izolovan i skriven u njegovoj za istoriju slikarstva slavnoj svetlosti, Vojo Stanić nije mario za kretanja, promene i tumbanja koja su se dešavala u slikarskim metropolama. Strane su mu bile inovacije u slikarstvu i one gotovo da nisu uticale na njegovu sliku, osim u nekim detaljima, čime je, čini mi se, hteo da dâ do znanja kako on za njih zna, ali da mu do njih nije stalo.
Pročitajte još:
Tom nezainteresovanošću dostigao je potpunu komunikativnost svog slikarstva, tako da onaj koji gleda njegove slike razume njihov jezik, tim jezikom može sam sa sobom da razgovara i da u tom monologu raspreda svoju biografiju. To je čas kada se umetničko delo odvaja od svog tvorca, kada s njim raskida tajni ugovor, kada se raspršava njihov dosluh i postaje glas upućen nekom trećem.
„Otkrivši u Stanićevom slikarstvu svoju biografiju, gledalac će osetiti manju ili veću neprijatnost, zavisno od toga koliko je iskren prema sebi: uhvatiće sebe da je neodoljivo smešan, nepopravljivo groteskan, da je naivan, sulud i tužan, ili je otkačen, namćorast i zamlata. Ali, ništa za to: već će mu se u sledećem trenutku ukazati drugi svet u kome će sebe videti kao veličanstvenog maštovnjaka, izumitelja trista čuda, kao sanjara ili šarmantnog starog raspusnika.
Slikarstvo Voja Stanića se prostire od svakodnevnog do onostranog, čime on dokazuje da život ne čini samo ono što se nama događa, nego i ono što ne postoji, ali se može dogoditi, ono što ne vidimo, ali se jednom može ugledati, ono što je nemoguće, ali se priča da se nekome negde nekad dogodilo“, zapisao je Kukić.
Da, tako je slikao i živeo, „slikar pomaknute svakodnevice“, kako ga je video književnik Miljenko Jergović, sa pogledom na hercegnovski zaliv, slušajući i rukovodeći se sopstvenim instinktom i čuvajući dečiju naivnost u sebi. U slikarstvu, pogotovo, reći će u intervjuu Tamari Nikčević, potcrtavajući to sledećim rečima:
„ Tu naivnost sam čuvao i sačuvao tokom cijelog života… A slikao sam svašta, što bilo. Kao što postoje prizori koje sam prenio na platno gledajući ih kroz ovaj prozor, tako ima i onih koje sam sam izmislio, koje nikada nijesam vidio. I to je dobro. Ti i ja, recimo, odavde, sa ovog prozora možemo da vidimo palme, more, brodove, nebo, oblake, ljude koji šetaju, boje, perspektivu, milion stvari; ti ćeš možda zapaziti kolorit, brod ili jedrenjak; nasuprot tebi, zablijesnuće me lice nekog muškarca ili žene. Hoću da kažem da je najbolje pustiti sjećanje da samo napravi selekciju. Od te velike slike uvijek ostane nešto i najpošteniji si ako slikaš po tome što je ostalo.“
Ostalo je mnogo i za umetnost, i za ljubitelje njegovih slika i za ljude koji su ga znali i družili se s njim. Sa sto godina života, Voja Stanić nije potrošio nego je ispunio vek.
Vojo Stanić je rođen 1924. u Podgorici, a odrastao u Nikšiću. Diplomirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu, 1951. godine. Nekoliko godina kasnije odlazi u Herceg Novi, gde je proveo gotovo ceo život potpuno posvećen slikarstvu. Umnogome na to je uticao njegov put u Pariz 1958. godine, gde se upoznaje sa nasleđem nadrealista, kao i boravak u Rimu 1973. i 1974. godine, gde će na svoj način doživeti metafizičke slike De Kirika. Bio je član Crnogorske akademije nauke i umetnosti i dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj slikarski rad. Imao je skoro 80 samostalnih i više od 150 kolektivnih izložbi. Pored samostalnih izložbi u Beogradu, Podgorici, Oslu, Rimu, Novom Sadu, Cetinju, Motuvanu, Herceg Novom, Bolcanu, Somboru, Svetom Stefanu, Berlinu, Zagrebu, svojim radovima predstavljao je Jugoslaviju na Venecijanskom bijenalu 1996. godine.
Piše: Đorđe Kadijević, reditelj i istoričar umetnosti
Kada je napunio 90. godina, bio sam uz mog prijatelja Voja Stanića u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u prilici da kažem sledeće: Ne treba štedeti reči. Ja ću reći, bez imalo zaziranja, ulazi u desetu deceniju života čovek koji je genijalni umetnik i iza koga stoji delo vanserijske vrednosti, značajno i kulturološki i istorijski posmatrano i umetnički prosuđivano.
Prošla je decenija od tada i Vojo Stanić ostvario je pobedu nad još deset dugih godina života, uspevajući da pređe i stotu sa istim značajem kao umetnik i sa snagom kao stvaralac i svedok svoga vremena. Ne mogu da pogrešim kada određujem karakter njegovog slikarstva. Kao svedok svoga vremena, on to vreme transponuje u prostor vrednosti koja je gotovo večna.
On je stvarao sliku sopstvenoga autentičnog sveta koji je nosio u sebi, držeći se analogije sa stvarnošću kroz metaforički izraz prožet lucidnim stvarnosnim reakcijama. Istovremeno, podjednako ispunjen čudesnim smislom za humor, za duhovitost, i nepogrešivim osećajem za najveću enigmu koju samo umetnost može da dotakne, a to je ono što čini tajnu vremena. Vreme je kod njega, naizgled mirno, realno i usporeno, kao da zaostaje samo za sobom.
Na taj način izražena je najdublja Vojova misao; on je, kao niko pre njega, slikao nedokučivu monotoniju postojanja i zbivanje koje nezaustavljivo ide u pravcu koji se ne da odrediti. Ima trajanje bez prepoznatljivog cilja sabijenog u tesnac čistog bitisanja u kojem je sve moguće i sve realno koliko i fantastično i imaginativno. Izlišno je reći nešto o tome da li je bio kolorist, decidirani figurativac ili sve te komponente čine karakter slikarstva i individualnosti kakvu je on posedovao. Kod Voja Stanića se osećalo da vreme, zapravo, i ne teče.
Mi tečemo u vremenu. Vreme stoji jednako i nepromenjeno kao u času smrti Julija Cezara. To je bilo juče. Mi se menjamo, mi smo drukčiji i to pokazuju Vojove slike, a vreme ostaje ono što jeste. Statično, nepromenjivo i beskrajno. Vojo u tom vremenu i sam deli opštu ljudsku sudbinu i svedoči o toj nepomičnosti i nepromenljivosti svega što se u vremenu navodno zbiva. Zbivamo se sami u njemu, dok se vreme niti menja niti prolazi. To je moja najjača emocija pred Vojovim slikama i ako tražim jednu originalnu crtu kod njega, onda je upravo to njegov tretman vremena. Vide se ljudske figure koje koračaju, prolaze, dolaze, odlaze i pritom ne zatiču niti donose bilo kakvu promenu u izgledu, toku i događanju svojih prolaznih bitisanja.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
