10
Nepoštovanje struke i znanja popularno je u zdravstvenim ustanovama u Srbiji i to je ono što tera mlade lekare preko granice. Nakon što sam diplomirao sa ocenom 9,3, nudili su mi posao u privatnoj klinici, bez mogućnosti specijalizacije i da pola plate dobijam na crno, na ruke, što je samo potvrdilo moju želju da odem. Čim mi se ukazala prilika, seo sam na avion sa kartom u jednom pravcu, priča za Nova.rs dr Stefan Anđelković (27), koji sa verenicom, takođe doktorkom, Snežanom Milošević (29), od juna meseca radi u bolnici u Nemačkoj, gde su već dobili mogućnost usavršavanja, specijalizacije, a plata je daleko iznad one koju bi zarađivali u Srbiji.
Pročitajte još:
Šest godina osnovnih studija Medicinskog fakulteta, a potom i šest meseci stažiranja, dovoljno je vremena da mladi lekari upoznaju zdravstveni sistem Srbije i uvide šta ih čeka, ako ostanu da rade u svojoj zemlji.
“Nije lako otići u Nemačku, ali mi smo dali sve od sebe, jer nije bilo šanse da sve što smo naučili prokockamo u Srbiji gde je odnos prema našoj struci katastrofalan. Birokratski put dolaska u Nemačku je komplikovan, jer da biste dobili status po kojem možete da konkurišete za lekara, morate da dobijete hrpu papira i da završite dodatne ispite, kako biste sebi omogućili licencu za rad. Dve godine smo učili nemački. Bio sam na petoj godini studija kad sam krenuo da učim, a čim sam završio staž, 2021. u martu, položio sam državni ispit. Odmah potom sam položio i nemački na ‘Gete institutu’, što su bila tek prva vrata za ulazak u Nemačku”, priča mladi doktor Anđelković, jedan od najboljih studenata medicine svoje generacije.
Naši mladi lekari u najgorem periodu krenuli su na put ka novom životu.
“Bila je 2021. i pandemija je sve zaustavila i zakomplikovala. Nije bilo lako naći bolnicu koja će nas zaposliti. Pre odlaska slali smo molbe na desetine konkursa u razne agencije, koje su često nepouzdane. Na kraju smo sami našli bolnicu u malom gradu blizu Dortmunda. Međutim, Srbija nije u EU, pa imamo pravo da prvi put ostanemo samo tri meseca prema šengenu, a nakon toga moramo da se vratimo u matičnu zemlju dok ne istekne rok od 90 dana. Otišli smo u novembru prošle godine, a u Srbiju se vratili prvog februara ove godine. Kada je istekao obavezni rok od tri meseca, ponovo smo otišli u junu za Nemačku, kada smo konačno počeli da radimo”, objašnjava Stefan, kako je izgledao put do prvog radnog mesta u Nemačkoj.
Njihovoj sreći nije bilo kraja, sve je izgledalo upravo onako kako su zamišljali.
“Sav trud, učenje, ali i nastojanje da se izvučemo iz Srbije, vredeli su. U bolnici gde radimo vlada predivna atmosfera, koja pre svega podrazumeva poštovanje među lekarima, bez obzira odakle su došli i kojih su specijalizacija. Ovo je moj prvi posao posle završenog fakulteta i ne mogu da opišem koliko sam srećan”, ushićeno kaže Stefan, koji je medicinu završio sa prosekom 9,3, a dobitnik je i Dositejeve stipendije.
Studije medicine završili su na fakultetu u Kragujevcu, a posle dobijene diplome stizale su ponude za posao.
“Živeo sam u Kruševcu, a tamo su me, kao najboljeg diplomca svoje generacije, zvali da radim u jednoj privatnoj poliklinici. Odazvao sam se, iako mi je primarni cilj i dalje bila Nemačka. Dali su mi međutim ponudu koja je bila toliko uvredljiva da nisam smogao snage ni da komentarišem. Trebalo je da radim 40 sati nedeljno kao lekar opšte prakse bez mogućnosti specijalizacije, na minimalcu, s tim što bih 24.000 dinara primao na bankovni račun, plus na ruke još 8.000. Ta ponuda bila je samo dodatni gas da nastavim ka Nemačkoj”, revoltirano priča mladi doktor, čija je početna plata sad preko 3.000 evra i celokupan iznos leže na račun.
Gorko iskustvo starijeg brata, Stefanu je bio dovoljan pokazatelj da u Srbiji “nema hleba za lekare”.
“Imam brata koji je devet godina stariji, a takođe je lekar. Međutim on 10 godina nije mogao da se zaposli u struci, što je bilo strašno. Da nije bilo pandemije, možda se još ne bi zaposlio. Ipak, u vreme najžešćih talasa kovida, krenula su masovna zapošljavanja i tek tada je dobio posao i sad je na specijalizaciji na hirurgiji. U međuvremenu se oženio i dobio dvoje dece. Sebi sam zato, još na fakultetu dao reč da njegovu sudbinu neću dočekati i znao sam da ću otići odavde”, kaže Stefan, koji u Nemačkoj planira da specijalizira radiologiju.
Specijalizacije traju pet godina, a ovaj mladi lekar pita se, da je ostao u našim bolnicama, ko bi mu preneo znanje, kad su najbolji i najiskusniji lekari ili otišli iz zemlje ili rade privatno, ili su u penziji.
“Čovek koji se bavi ovim poslom, spašava živote svakoga dana, ne može, a da se ne zapita od koga će u Srbiji nešto naučiti. Naši najbolji i iskusni lekari su odavno otišli ili rade privatno. Znam da je u bolnici u Kruševcu, gde sam mogao da se zaposlim, situacija očajna i da specijalisti, posle pet godina imaju jako slabo znanje, a ja se ne bih prijavio da budem njihov pacijent”, ironično priča naš mladi lekar.
U Nemačkoj je međutim potpuno druga priča.
“Ovde je načelniku u interesu da mi naučimo što više jer će tako on imati manje posla. Mnogo smo već naučili i za to smo dobro plaćeni. Klima je takva da vam poslodavac nikada neće dati otkaz, jer je manjak lekara, a birokratija komplikovana. Nemci slabo studiraju medicinu jer su to veoma skupe studije. Oni sa završenom srednjom školom lepo žive, sa minimalcem od 1.500 evra, a ako se malo doškoluju mogu da zarade i do 3.000 ili čak 4.000, a da se ne pate sa knjigama. Ljudi se ovde bave drugim, unosnijim poslovima, sa manje rizika”, navodi Stefan.
Ono što je njega i Snežanu posebno oduševilo je što između lekara i pacijenata vlada poštovanje.
“I to je ono najvažnije. Na posao zato idemo sa osmehom i uživamo sa kolegama i sa pacijentima. Nadležni nas ne gledaju kao ljude iz Srbije, nemaju onaj nadmeni stav prema podređenima, već su svi jednaki i svako svoj posao radi najbolje što može. Postoji međusobno poštovanje, uvažavanje, pristojnost među ljudima. Iskusniji lekari, nama kao mladim doktorima, žele da pomognu da napredujemo, da se školujemo i daju nam do znanja da imamo podršku kolega i ustanove. Takođe, ovde ljudi imaju dovoljna primanja da ne razmišljaju o politici, ratu, računima, virusu, samo misle o tome gde će da putuju, da odu da se odmore, jer mnogo rade”, kaže mlada doktorka Snežana Milošević, budući specijalista hematoonkologije.
U nemačkim bolnicama raspolažu sa najmodernijom tehnikom, aparatima, medikamentima, a pacijenti ne čekaju na preglede i snimanja, kažu naši mladi lekari.
“Sve se odmah rešava. Pacijent je na prvom mestu i najvažnije je da mu se što pre postavi dijagnoza, kako bi pravovremeno počelo lečenje. Sećam se perioda kad jedini magnet u Kliničko-bolničkom centru Kragujevac nije radio, pa su sve obolele slali da snimanja rade privatno. U Nemačkoj to ne postoji. Ovde kad zakažemo pacijentu magnet, snimanje dobije najkasnije u roku od dva sata”, naglašava dr Stefan Anđelković.
BONUS VIDEO
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
