Srbija je zemlja starih, zemlja sa sve više nemoćnih i bolesnih kojima je potrebna briga. U takvim okolnostima sve je veća potreba i za staračkim domovima. Potreba je realna, ali se ona sukobljava sa tabuom i strahom od odbačenosti - u Srbiji je sramota i poraz poslati oca ili majku u starački dom. Državnih domova nema dovoljno, a vlasnici privatnih ukazuju na to da rade na ivici propasti i da su ekonomski ugroženi.
Manjak državnih i more privatnih domova – tako bi se ukratko mogla opisati situacija u Srbiji. Dodatan problem je i nepoverenje – koji dom ima licencu, gde će se stvarno brinuti bez bojazni da će nečiji nemar ugroziti nečiji život?
U Srbiji ima oko 250 ustanova socijalne zaštite u privatnom vlasništvu, a 75 državnih ustanova među kojima su i domovi za osobe sa invaliditetom i domovi za nezbrinutu decu. Ukupan kapacitet domova je nešto više od 19.000 mesta, od kojih je oko 10.000 u privatnim, a ostatak su državni. Oko 65-70 odsto registrovanih privatnih domova nalazi se u Beogradu.
To je svega jedan posto u odnosu na populaciju starih, ukazuje sagovornik portala Nova.rs Radoslav Milovanović, predsednik Udruženja privatnih ustanova socijalne zaštite, domova za smeštaj odraslih i starijih.
Međutim, ovolika razlika govori da je logički ovo mnogo manji broj mesta nego što bi trebalo da bude, ali naš sagovornik kaže da je smeštaj u domove u Srbiji i dalje pun „tabua i predrasuda“, ali da se poslednjih godina i to menja.
Od početka epidemija koronavirusa državni domovi bili su hronično puni i tražilo se mesto viška. Međutim, mesto viška se tražilo i u privatnim domovima do 2015-2017. godine, a onda je krenula „era masovnog otvaranja privatnih domova“.
Naš sagovornik ukazuje da je moguća povećana smrtnost u doba korone, otežan prijem novih korisnika, a dugo je bila i zabrana prijema, dovela do toga da se dešava da slobodnih kapaciteta ima i u privatnim, ali i državnim domovima.
„Čak su privatni domovi trenutno u jednoj vrlo nezavidnoj situaciji jer kada vam se desi da je samo jedan radnik ili korisnik zaražen bez obzira na kliničku sliku, vi imate zabranu novih prijema u tom periodu, te ako imate potencijalne korisnike vi ne možete da ih primate“, navodi Milovanović.
Korona nas je sve blago rečeno zavila u „crno“, upozorava predsednik Udruženja privatnih staračkih domova i dodaje da je rad u ovim ustanovama zbog epidemije otežan. Ukazuje i na problem licenciranja.
„Državni domovi koji nisu ispunili zahteve prema licenci, to jest oni nisu licencirani, tu imamo višestruke aršine u licenciranju domova. Tako su privatni morali da ispune sve po najnovijem pravilniku, a državni nisu. Onda kada bi i oni morali da ispune isto što i mi onda bi i oni imali smanjen kapacitet pa bi možda i bili popunjeni. Tada bi onda svi novi korisnici imali jednu opciju – privatne domove“, kaže naš sagovornik.
On zamera i selektivnost u kontroli domova i dvostruke aršine u sprovođenju zakona i pravilnika.
„Mi smo u jednom totalno nezavidnom položaju i organizaciono zbog nedostatka radnika, ali i ekonomskom zbog nedostatka korisnika, a troškovi rastu iz dana u dan“, kaže Milovanović.
„Dobra iskusna medicinska sestra kao misaona imenica“
Najviše nedostaje stručnog osoblja za razliku od tehničkog koje se ipak lakše može obučiti za rad i lakše ih je naći.
„Dobra iskusna medicinska sestra ili viši medicinski tehničar ili sestra, to je misaona imenica. Do lekara opšte prakse je teško doći,
a jedan broj ustanova socijalne zaštite u okviru svojih ustanova onda otvaraju ordinacije, to je realnost“, kaže on i dodaje da lekar opšte prakse u njegovoj ustanovi ima veću platu nego isti lekar u nekom državnom domu zdravlja u Srbiji.
Milovanović upozorava da veliku štetu u radu licenciranih staračkih domova prave nelegalni domovi, ali i legalne ustanove koje rade u sivoj zoni.
Prema njegovim rečima, to su domovi koji se nalaze u „nekoj milosti inspekcije ili su na poslednjim mestima za kontrolu“.
„Njih niko živi ne kontroliše i onda kada vi radite časno, pošteno i odgovorno, onda neko konkuriše sa nekom cenom koja je potpuno nebulozna, gde nije platio porez na zakup, porez na dobit, porez na doprinose na platu, socijalno, zdravstveno ili je platio samo banalan deo svega toga i onda vam on konkuriše na tržištu… Čak kada im prijavljujete nelegalne domove ili neki nelegalan rad u legalnom poslu, nadležni se time ne bave i ako dođje u medije onda će se baviti time, ako ne, onda niko ne priča o tome. Uvek ima podobnih i nepodobnih, onih koji su u milosti ili nemilosti“, upozorava naš sagovornik.
Milovanović za Nova.rs ističe da su privatni domovi zbog nestručnog inspekcijskog nadzora i nestručne organizacije rada dovedeni do „ivice propasti“.
Ističe da je 95 odsto privatnih staračkih domova trenutno potpuno ekonomski ugroženo i to ne samo zbog korone, već kako tvrdi, sijaseta problema.
„Problemi koji kreću iz inspekcijskog nadzora državne uprave, odnosno Ministarstva rada koja se ne sprovodi na adekvatan način. Zatim nemamo nikakvu podršku niti oko sprovođenja kategorizacije domova, da se zna koji dom privatni ili drzavni pruža kakvu uslugu. Isto tako masa državnih ustanova nije ni licencirano, dok smo mi to morali i imali tačne rokove za to“, kaže naš sagovornik.
On ističe da bi se kategorizacijom domova opravdale cene i usluge domova. Pored toga, Milovanović ističe da nemaju ni edukativnu pomoć državnih organa.
„Ako imamo bilo šta od edukacija naših stručnih radnika, to onda debelo plaćamo i nemamo apsolutno nikakvu zaštitu od onih koji rade na nelegalan način, koji nisu registrovani ili koji su registrovani, ali sve vreme od kada je epidemija korone primaju bez negativnih PCR testova, nikome ne prijavljuju koga su primili, koliko su imali zaraženih ili umrlih“, navodi naš sagovornik.
Bonus video – Tužna priča o najstarijoj Srpkinji
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Facebook
Twitter
Instagram
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare