Srbi predstavljeni isključivo kao žrtve, bez kritike politike Miloševića, četnički zločini se nigde ne pominju: Kakvu istoriju sada uče naša deca?

Dubravka Stojanović je u svojoj knjizi “Prošlost dolazi” sabrala istraživanja duga skoro 30 godina o knjigama iz kojih se u školama u Srbiji učila istorija. Obuhvaćeni su udžbenici od balkanskih ratova do današnjih dana i analizira se kako su u njima predstavljeni balkanski ratovi, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i ratovi vođeni devedesetih, kao i kako se menjalo tumačenje tih događaja.

“Nema nikakve distance i nikakve kritike Miloševićeve politike, nikakve odgovornosti. Čak se koriste i njegovi argumenti. To je najupadljivije u udžbenicima objavljivanim odmah posle 2000. godine. Po njima, raspad Jugoslavije počinje smenom Rankovića 1966. i Ustavom 1974. Dakle odgovorni su komunisti, a ne nacionalisti, Ustav iz 1974, a ne onaj iz 1990. To je idealno, jer jednim udarcem odgovornost bacite na dežurne krivce, a abolirate nacionaliste. Jer proklamovani ratni cilj je bila granica Karlobag-Karlovac-Virovitica, a o tome ni slova nema ni kod Rankovića ni u Ustavu 1974”, ističe.

Iz toga se, kako navodi, jasno vidi da pad Miloševića nije doveo i do pada njegove ideologije.

“To objašnjava zašto se mi i dalje koprcamo zarobljeni u istim pitanjima više od 30 godina. Ne možemo da nađemo izlaz jer nismo promenili odgovor koji dajemo na ta pitanja. A nismo ni postavili nova drugačija pitanja”, naglašava.

U školskim knjigama, kako dodaje, “ne samo da nema pitanja odgovornosti za najnižu tačku na kojoj se Srbija ikada našla, nego se Miloševićevi potezi direktno podržavaju”.

“Žrtve su samo srpske, zločini su samo tuđi. Đacima ništa neće biti jasno, ni zašto više skoro da nema Srba u Hrvatskoj, ni zašto su bile sankcije, kako smo stigli do bombardovanja, kako je izgubljeno Kosovo? Pošto nije opisano šta se dogodilo, time se podržava teza da je ’uvek sve protiv nas’, što je iracionalan odnos prema prošlosti. Mora da se razume kompleksnost tih događaja, da bi se nešto promenilo i da se takve stvari više ne bi ponavljale”, naglašava.

“Ni reči o opsadi Dubrovnika”

Primećuje da se u današnjim udžbenicima “opsada Dubrovnika, koja je trajala osam meseci, uopšte se ne pominje, iako je upravo bombardovanje tog grada koji je svetska baština stvorilo krajnje negativnu sliku srpske strane u međunarodnoj javnosti”.

“Opsada Vukovara, koja je trajala skoro tri meseca i završena je ratnim zločinom na Ovčari i proterivanjem hrvatskog stanovništva, se u udžbenicima od 2000. do danas skoro uopšte nije spominjala. U najnovijim udžbenicima se ti događaji nisu mogli izbeći, ali su, osim u jednom, prikazani u iskrivljenom svetlu. Čak se koristi Miloševićeva terminologija, pa se, na jednom mestu, za osvajanje tog grada kaže da su jedinice JNA ’odblokirale grad’“, objašnjava.

Navodi da se samo u dva udžbenika “danas pominje odbijanje plana Z4 koji je nudio Srbima u Hrvatskoj skoro veću autonomiju nego što je Kosovo imalo u Srbiji”.

“Oluja ostaje potpuno nejasan događaj jer se skoro ni u jednoj knjizi ne navodi da je postojala Republika Srpska Krajina koja je zauzimala trećinu Hrvatske. I umesto da se kaže da je osvajanje značajnih delova Hrvatske bilo pogrešno i da je dovelo do Oluje koja je iskorišćena za proterivanje 200.000 Srba, to je sve prećutano, zahvaljujući čemu se ovde i dalje vodi ista, pogubna politika”, ocenjuje Dubravka Stojanović.

Jezičke vratolomije zbog Srebrenice

Niz je nelogičnosti, ali i istorijskih prećutkivanja i u lekcijama o ratu u Bosni i Hercegovini tokom devedesetih.

“Nije opisano šta se desilo, samo se u jednom današnjem udžbeniku kaže da je RS stavila pod kontrolu najveći deo BIH, ali se ne kaže kako se to desilo. Opsada Sarajeva koja je trajala četiri godine se pominje samo u dve knjige. U jednoj sa tačnim podacima, a u drugoj tako da se stiče utisak da su opsednuti zapravo bili sami Srbi”, prenosi naša sagovornica.

Što se Srebrenice tiče, za nju je, najzanimljivije bilo analizirati koliko energije je potrošeno na prikrivanje, i to posebno u gotovo svim udžbenicima objavljenim posle 2021. godine.

“Neki su prikazali kao da su žrtve pale u borbama, a ne da se radilo o masovnom zarobljavanju i ubijanju civila. Iseljavanje bošnjačkih žena i dece prikazano je kao humanitarna akcija, a ne kao etničko čišćenje. Najzanimljivije je kakve su sve jezičke vratolomije primenjene da se zataška presuda najvišeg suda Ujedinjenih nacija. U jednom udžbeniku se kaže da se još vode pravne debate o oceni tog zločina, u drugom da Srbija nije prihvatila tu presudu. Time se ne samo poništava presuda, nego i Deklaracija kojom je Skupština Srbije prihvatila tu presudu! Da li to autori ne znaju ili namerno ne govore istinu? I šta je gore?”, pita Dubravka Stojanović.

“Priča o Kosovu bez konteksta i odgovornosti”

Kada su u pitanju kosovski problem i NATO bombardovanje 1999. godine, većina najnovijih udžbenika, kako navodi, bez trunke distance svim silama podržava Miloševićevu politiku.

“Nema ni otklona, kamoli kritike. Gubitak kontrole nad Kosovom prikazan je isključivo kao plod zavere zapadnih zemlja, nema konteksta, nema Miloševićeve odgovornosti za bombardovanje. U najnovijim udžbenicima prvi put počinje da se govori o bici na Košarama, koja se ranije nije pominjala jer se radilo o velikom propustu Vojske SRJ koja je mlade vojnike, većinom regrute, ostavila na toj koti. Sada je taj događaj upotrebljen da bi se izbrisali drugi događaji, kao što je Oluja prekrila sve što se prethodno dešavalo. To je manipulacija i selekcija događaja, a to nas udaljava da počnemo da živimo u realnom svetu i da promenimo politiku koja nas je dovde dovela”, naglašava.

Jednu od najvećih promena u udžbenicima istorije, Dubravka Stojanović primećuje u načinu kako se prikazuju heroji i žrtve.

Put od heroja do žrtve

“Ako su od Balkanskih ratova slavljeni heroji i pobede, a porazi prikazivani samo kao deo pobedničke istorije, od udžbenika iz ranih 1990-ih u centar su žrtve i porazi i to prikazani na traumatičan način, koji ne dozvoljava da se iz tog stanja izađe, koji blokira društvo, koji ga homogenizuje”, objašnjava.

Ocenjuje da “takvo društvo postaje narcisoidno, vidi samo sebe, gubi osećaj za spoljni svet, živi u samosažaljenju i pasivno je”.

“To nema nikakve veze sa našom stvarnom istorijom i činjenicama, već sa nacionalističkom interpretacijom koja je nekrofilna i morbidna. Ona slavi smrt, a ne život.Takvo tumačenje je, nasuprot istorijskoj nauci, preplavilo i udžbenike istorije”, zaključuje.

Mit o generalu Gavriloviću

Kao primer stvaranja mita, koji nema veze sa istorijskim činjenicama, Dubravka Stojanović navodi slučaj majora Dragutina Gavrilovića i njegovog čuvenog govora braniocima Beograda.

“Zanimljivo je da se major Gavrilović prvi put pominje u udžbenicima tek devedesetih. Nema ga u onima koji su objavljivani posle Prvog svetskog rata. Sam Gavrilović taj svoj tobožnji govor nikada nije pomenuo. Utvrđeno je da je njega u svoju romantizovanu priču o odbrani Beograda 1915. uneo Đorđe Roš. Nema drugih podataka koji bi potvrdili da je on to ikada rekao. Ono što je sigurno to je da srpska komanda sigurno nije izbrisala taj vod, ko bi tako nešto uradio? I sigurno je da je Gavrilović umro u dubokoj starosti, 1945. godine, dakle skoro 30 godina kasnije. Ali, je izgrađen mit i to opasan mit o samoubilačkom žrtvovanju kao poželjnom obliku ponašanja. Na tome su izrasle generacije”, objašnjava.

I slika o četničkom pokretu je promenjena, a kako navodi, do toga je došlo već u udžbenicima iz Miloševićevog doba.

“U onim izdatim odmah po dolasku na vlast demokratskih vlasti došlo je do potpune promene, pa se pisalo samo o partizanskim zločinima. Četnički zločini i otvorena kolaboracija od jeseni 1941. nisu pomenuti. U kasnijim udžbenicima dodata je kolaboracija sa Italijanima, ali je potpuno opravdana i navedeno je da je to bilo najbolje ratno rešenje. U najnovijim udžbenicima to je ublaženo, ali su četnici definitivno rehabilitovani, što je moguće učiniti samo ’brisanjem’ kolaboracije i zločina nad drugim narodima i samim Srbima”, ističe.

Kratki pasusi o Šumaricama

To je, kako dodaje, postignuto „zaboravljanjem“ da su četnici zajedno sa ustašama napadali partizane i ranjenike u bici na Neretvi.

“Porazno je da se od udžbenika objavljenih ranih 2000. do najvećeg broja današnjih zločin nad civilima u Šumaricama u Kragujevcu ili u Kraljevu pominje samo u vrlo kratkim pasusima ili u samo jednoj rečenici. S jedne strane to je zbog novouspostavljene hijerarhije žrtava. Sada centralne žrtve Srbi u NDH i žrtve komunističke odmazde 1944-1945. godine, a ostale se stavljaju u drugi plan. Uz to, na taj način se izbegava činjenica da su u hapšenju civila u Kragujevcu i Kraljevu pomagali nedićevci, koji se takođe prikazuju u gotovo pozitivnom svetlu. To je jako opasno jer gubljenje jasne linije između fašizma i antifašizma je gubljenje osnovne etičke linije u jednom društvu. Kad se ona izgubi, sve postaje moguće” naglašava.

Ideološka tumačenje istorijskih činjenica u našim udžbenicima, kako ističe Dubravka Stojanović, veoma su opasna jer se njima kreira okvir na osnovu koje procenjujemo svet i svoje mesto u njemu.

“Ovo istraživanje pokazuje da se Srbima sada sugeriše da o sebi misle kao o luzerima koji su izgubili i Prvi i Drugi svetski rat, kao najvećim žrtvama, narodu kojeg svi mrze, okruženog neprijateljima. Sada vlast pokušava i genocidnost da stavi na leđa naroda! Takva slika odgovara autoritarnim vlastima koji tako uplašenim ljudima lako vladaju. Trideset, pa i skoro 40 godina se temeljno radi na iskrivljenoj slici srpske istorije, u to su uključene institucije sa najvećim autoritetom u ovoj zemlji. Počinjem ozbiljno da se pitam da li kao društvo imamo snage iz toga da izađemo? A ako ne izađemo ostaćemo u njemu da trulimo i upadamo sve dublje u samosažaljenje i paranoju” zaključuje autorka knjige “Prošlost dolazi”.

Cvetković: Udžbenici su sada izbalansiraniji kada je u pitanju Drugi svetski rat

Srđan Cvetković iz Instituta za savremenu istoriju, međutim, smatra da je pogled na Drugi svetski rad u školskim udžbenicima sada mnogo izblansiraniji nego pre 30 i više godina, kada su, kako navodi, te knjige pisane po partijskoj direktivi.

“Mislim da sada imamo udžbenike, koji bar što se tiče Drugog svetskog rata, zastupaju jedan uravnoteženiji odnos. Uvažavaju se činjenica da je Srbija imala dva antifašistička pokreta, sa različitom taktikom i ciljevima i da su oba ta pokreta činila zločine, kao i da je jedan od njih zahvaljujući vojnim okolnostima, prvenstveno Crvenoj armiji, pobedio u ratu”, ocenjuje Cvetković, čija je specijalnost Drugi svetski rat.

On ne misli da se u novijim udžbenicima minimalizuju zločini četničkog pokreta Draže Mihailovića, već da se baca svetlo i na “antifašistički karakter tog pokreta, koji je prema njegovim rečima, u bivšoj Jugoslaviji, zbog ideologije bio prećutkivan”.

Kada su u pitanju kolaboraconistički pokreti, on navodi da su to nedićevci i ljotićevci, i prema njegovom iskustvu, to se u današnjim udžbenicima, nigde ne spori.

Cvetković, pak, nije hteo da komentariše delove udžbenika koji se odnose na ratove devedesetih, jer kako tvrdi, nije upućen dovoljno u to kako su ti događaji tretirani u školskim knjigama.

Bonus video