Sofija Negić je ubijena u "Ribnikaru", a ovo je potresno prisećanje njene mame

U uvodnom delu teksta na portalu Javni servis, novinar Veran Matić ističe: Baveći se temom užasnih zločina počinjenih 3. i 4. maja, shvatio sam koliko je teža situacija, od onoga što bi moglo da se pretpostavi. Za lažnu sliku, veliku odgovornost snose kreatori javnog mnjenja, koji svesno ili iz senzacionalističkih pobuda preteruju sa fokusom na ubice, vrlo često sa dezinformacijama, a u potpunosti zapostavljaju žrtve, porodice ubijene dece, ranjene i njihove porodice, decu koja su prisustvovala pokolju, nastavnike, sve učenike i nastavno osoblje koji su tog dana bili u školi, prijatelje, poznanike, građane…U jednoj poruci Slobodan Negić mi je napisao:„Trauma od ovog događaja se širi kao koncentrični krugovi. Oni koji su u epicentru su najviše pogođeni, ali svi su traumatizovani. Bez mnogo razmišljanja, svima treba pomoć. To se odnosi i na ljude koju tu pomoć treba da pružaju. Većina nije svesna da im je mentalno zdravlje ozbiljno trajno ugroženo i da bez obrađivanja traume može da ostavi nesagledive posledice. Biti svestan da ti treba pomoć već samo po sebi znači napredak. Mnogi u našem društvu (sada pre svega mislim na nastavno osoblje i one koji su zaduženi da im pružaju pomoć), nisu svesni stepena traumatizacije i samim tim nisu u stanju nikome da pomognu, ni drugima ni sebi. U tom smislu, svi su žrtve netretirane teške traume koja izaziva ozbiljne posledice.

Mislim da je velika većina problema sa kojima se suočavamo od 3. maja upravo posledica toga.Raspad međuljudskih odnosa, teški moralni padovi u nastupima bez svesti o tome, podele, nemogućnost sprovođenja elementarnih ideja u delo usled paralize razumnih odnosa članova zajednice jednih prema drugima, itd.Situacija je mračna i deluje bezizlazno.Treba tražiti pomoć sa strane, Svetska zdravstvena organizacija, UN, Unicef, itd…Ne znam ni sâm, ali verujem da nam tu možete pomoći.Društvo je paralizovano, samo se pravi da je sve ok. To je potiskivanje – nesuočavanje sa istinom, koja je previše bolna.Trauma je previše jaka i daleko prevazilazi kapacitete svih nas i našeg društva u celini.Tonemo u mrak. Želeo bih da verujem da je drugačije, ali na žalost, kako stvari sada stoje, čini mi se da samo idemo u još veći mrak.U tom smislu, ovakva društveno odgovorna inicijativa i otvorena ponuda pomoći mnogo znače.Svakako bih voleo da učestvujem uživo na sastancima sa vama.Na žalost, moje zdravstveno stanje je loše usled operacija kičmi. Ukoliko i propustim da budem prisutan na nekim od prvih sastanaka, to će biti samo zbog zdravstvene nemogućnosti da se krećem.“Povodom Sofijinog rođendana objavili smo nekoliko tekstova koji su bar malo pomerili javnost, kada je reč o sadržajima koji nedostaju.Ali pričati o Sofiji i mami i tati, porodici, drugarima je beskonačna priča.Vaspitanje u porodici i školi, često se pominje kao zapostavljena aktivnost i jedan od uzroka stvaranja različitih oblika patološkog ponašanja. Zbog toga iskustvo porodice Negić može da bude jedna od lekcija zdrave porodične komunikacije. Milanka i Slobodan su prihvatili da podelimo deo tog iskustva.2. maj 2023. godineSofija šalje Tati znak-poruku:

Mama Milanka (Beba)Ovo je uslikano 1. maja ove godine, na Adi… Tu majicu i taj duks je imala i 3. maja, obožavala ga je, iako se raspadao, to je neki Slobin stari duks, iskrzani rukavi, katastrofa, nosila ga je stalno i ja sam je razumela, jer sam obožavala pocepane stare stvari u tim godinama, ali sam je jedva ubedila da ga ne obuče kad je išla u Nemačku kod drugarice u aprilu ove godine… Rekla sam joj da ne dolazi u obzir, ionako ide sama, sa aerodromskom pratnjom, rekla sam joj da će je vratiti sa aerodroma,  pa smo se smejale… Razumela je šta sam htela da joj kažem, pa ga ipak nije obukla tom prilikom. Nikad nije mnogo marila za garderobu, markirane stvari je nisu zanimale u životu, bitno joj je samo bilo da izražava ono što ona želi, odnosno da se vidi da je „muzički obrazovana“, kako bi ona to rekla.

Ja sama ne znam o čemu pisati, odakle početi, i kad bih počela, ne želim da se završi… Otkako se rodila, činila mi se tako nestvarnom za ovaj svet, jednostavno je bila nešto najdivnije i najsrećnije što sam upoznala/videla u životu. Samo gledati je, meni je stvaralo osećaj da mi se srce pumpa kao balon i samo što ne pukne od lepote koja preplavljuje..Imala je tu neku blagost u duši, talenat da učini da svima oko nje bude lepo, nikoga nikad nije uvredila, čak i kad bi nju neko povredio, nije to doživljavala lično, i brzo bi praštala… nikada se ni na koga nije naljutila… osim na svoju kovrdžavu kosu.Volela je muziku i volela je da crta. To je uvek bilo sa njom… Muziku je slušala od jutra do mraka, slušalice su sve vreme oko vrata, i svaki dan je umela da pravi svašta od svačega i ni od čega, zato je uvek kod nje bio haos u sobi… Pažljiva i brižna, sa svakog putovanja bi donosila sitne poklone za brata, mamu, tatu, babu, dedu, ujku, prijatelje, htela je da sve radi sama, ali je znala da sam uvek tu, i ako nešto „zapne“ da može uvek da mi se obrati… Tako je i bilo.Koncerte nismo ni spomenuli… a živela je za to… samo bi mi slala datume i koncerte, tako je poslala i za Rammstein 12. jula ove godine u Budimpesti, pa sam joj rekla da ne možemo ići jer neće biti tu, da će biti na moru. Onda sam ja ipak otišla, ona nije doživela, išla sam sa mamom i tatom Mare Anđelković, takođe ubijene 3. maja. Išli smo sa Sofijom i Marom, sa njima i za njih.Teško mi je da pričam o tome šta mi je značila, jer mi i dalje znači, moje srce kuca za nas dve, i dok sam ja živa, biće i ona. Imam utisak da nikada neću prihvatiti ovo što se desilo, niti uistinu poverovati da se to zaista i desilo. Iako se svakodnevno podsetim, nekoliko puta. Samo je teško, mnogo je teško…Uživala je u prijateljstvima koja je izgradila, počev od vrtića… Još kao mala, puno vremena je provodila sa prijateljima, vrlo rano smo praktikovali noćenja, umelo je i po 6-7 drugarica da spava kod nje u isto vreme. Jer, prijateljstvo je čarolija. Tako je pričala još otkako je bila mala i zaljubljenik u Moj mali poni, i taj odnos se vremenom samo razvijao. Cenila je odanost i bila je odana do kraja. Prema meni je bila dosta otvorena, poveravala mi je svoje tajne,  razgovarale smo o njenim simpatijama, odnosima sa drugima, ali mi nikada ne bi ispričala nešto što je njoj povereno. Ako bih je i upitala nešto, kako bih mogla da uporedim, povučem neke paralele, ona bi promenila temu. Čuvala je dete u sebi, ali je imala i tu neku zrelost, pa tako, kada bi razgovarala sa odraslim osobama, vrlo brzo bi od samog pozdrava nastao razgovor, prava konverzacija, jer je sa toliko poštovanja pristupala svakoj osobi. Tako su je i svi naši prijatelji mnogo zavoleli, i razvili neki svoj, prijateljski odnos sa njom, nezavisno od toga što smo joj mi porodica.Nije još spoznala ljubav prema književnosti u punoj snazi, bilo je samo par knjiga koje je baš volela. Literarno joj sastavi nisu bili nešto, sama je uvek tako govorila, pa nije volela da ih piše, ali joj je misao uvek bila čista i jasna.U svemu je bila autentična, i svoja.Nije volela da uči predmete tipa istorija/geografija/biologija, ali je našla svoj način i ritam da je ni to ne opterećuje previše… osim, možda, geografije… Nastavnika je volela, jer je bio u njenom „fazonu“, ali predmet nikako.Prirodne nauke su joj išle neviđeno lako, nikada nije vežbala, sve je brzo i sama razumela, ako joj nešto baš ne bi bilo jasno, pitala bi me, ja bih videla na primeru zadatka šta joj se nije lepo „složilo“, pa bih joj to razjasnila za 40 sekundi. Toliko je vežbala za kontrolne/pismene iz matematike, fizike, hemije… Jedino što je zimus vežbala malo više, to je bilo za takmičenje iz fizike, jer joj se dopalo jako, gotovo fantastično brzo je razumela i povezivala, a ja sam uživala posmatrajući kako taj njen mozak radi… Vežbale smo zajedno, nije išla na pripreme, nije ni znala da su organizovane, pa je ipak prošla najbolje na opštinskom takmičenju u svojoj školi, nastavnica fizike se iznenadila i pitala nas odakle se ona stvorila. Bila je oduševljena i napravile su plan kako će se spremati za republičko takmičenje u osmom razredu. Sofiji se to jako dopalo, još kad je čula da se dobijaju dodatni poeni, rekla mi je, super, pa onda me baš briga, mogu da imam i 2 iz geografije.Jer je bila sigurna da će uzeti neku nagradu, toliko je zavolela fiziku i uživala da radi zadatke, kao da je igrica… A i da nije, dopalo mi se što je našla svoj način, jer nisam želela da se nervira zbog ocena.Volela je i da igra igrice, i bila je odlična, pravila je super svetove u Minecraft-u, tako se i združila sa dečacima kad je bila korona, i svi su je stalno zvali da igra sa njima, jer je bila i pravi timski igrač. Igrala je i sa svojim tatom i njegovim prijateljima, i oni su stalno govorili Slobi da pozove Sofiju u igru i govorili kako ona jedina kapira suštinu i kako je jedini pravi timski igrač, a ima fantastične ideje i super se snalazi. Čak bi rekli da najviše vole da igraju sa njom.Obožavala je i društvene igre, igrale smo ih mnogo, po gotovo fer pravilima još otkako je bila jako mala, da bi naučila i da gubi i da poštuje drugog. Već sa 7-8 godina bi umela da nas potpuno pošteno pobeđuje. I onda bi bila tako ponosna. Od igara smo krenule sa Reciklažom, zatim igra Lavirint, Memorija, Mia i ja, Shape up, karte tipa Uno, jedna blesava igra kartama zvana Stres, koju smo nas dve posebno obožavale (voleo je i ujko, ali nije mogao nikako Sofiju da pobedi), a u poslednjih 3-4 godine Katan je dominirao.Sve ju je nekako zanimalo i bilo je lako uživati u vremenu provodenom sa njom, koje je bilo najdragocenije vreme u mom životu. Jednostavno, kad se ona pojavi, oplemeni ceo prostor i sve ljude koji se tu nalaze.

Volela je mnooogoo da jede, uživala je u svakom obroku, uvek joj je to bilo više od prehranjivanja. Kao mala je jela 7 puta dnevno, od čega obavezno 2 ručka, i to obavezno kuvana, volela je sve ono što deca baš i ne vole, boraniju, grašak, pasulj, sočivo, gulaš, paprikaš, bukvalno sve osim morskih plodova i sušija, to jedino nije bila opcija. Volela je i junk food da se razumemo, ali je u martu ove godine rešila da se zdravo hrani, našla jelovnik i pridržavala se istog sa takvom snagom volje koju nema niko ni od odraslih ljudi koje poznajem. Išla je na treninge kod ličnog trenera 3 puta nedeljno, pre podne ili uveče, sama prevozom do Sajma, pa uzme obrok, navije sat da ustane, odradi školu, sve sama i sve gotovo savršeno. Išla je i dva puta nedeljno na tenis, u Omladinski teniski klub, pa ako je popodne u školi te nedelje, onda ponese reket sa sobom u školu, i ode sa drugarima autobusom pravo na trening posle škole, da se ja ne „mučim“ da je vozim, tako bi rekla…

Omlet sa spanaćem i pečena paprika. Sama spremila. Obožavala

Ova slika je sa ovogodišnejg skijanja. Tata nije išao ove godine zbog problema sa kičmom, pa je išla sa mnom, malim bratom i bakom. Imala je odličnu tehniku, već godinama nisam mogla da joj pariram, ali bi ona pristajala na lakše staze da bismo to malo vremena skijale zajedno. Ujutru je sama ustajala, spremila doručak, spakovala užinu za stazu, i odšetala se 1km do gondole, kako bi mogla da se ukrca čim staze prorade. I skijala bi do samog zatvaranja. Uveče, iako umorna, spustila se sa mnom do Juniora da mi pravi društvo, dok je njen mali brat u igraonici. Ponela je svoje LOTR karte, igrale smo malo Stres.…Mislim da je suština roditeljstva u razumevanju deteta i njegovih briga, problema, bez obzira kako nam banalno izgledali. Detetu je svaki njegov problem veliki i strašan, i ne pomaže da im kazemo samo da su to gluposti, nego da ih saslušamo, probamo da razumemo, ispričamo nešto iz svog ličnog iskustva u tim ili sličnim sutuacijama i ponudimo izlaz, rešenje, ili makar obećanje da će se to nešto promeniti, ili da će neke brige proći… Na tom nekom planu, njima treba prijatelj, a ne samo pravila.Deci treba pružiti ruku prijateljstva, razumevanja, podrške na emocionalnom i svakom drugom planu. Naravno da pravila treba da postoje i da treba decu i da vaspitavamo i naučimo mnogo čemu. Ali opet mislim da su ljubav, razumevanje i podrška ključ svega.…Tata sa velikim TSofijin i moj odnos je bio dubok i zasnovan na tome da sam se uvek trudio da je vaspitavam snagom dobrog primera. Nisam baš uvek uspevao, ali većinom jesam. Ako bih ja pravio krompir paprikaš za nas, nisam nikada tražio da mi ona pomaže, već bih to uzeo sa zadovoljstvom da uradim sâm. Posle nekoliko puta, Sofija bi sama došla i pitala da li i ona može da pomogne. Tako smo prirodno razvili naviku da zajedno učestvujemo u, na primer, pripremanju krompir paprikaša. Tako je bilo i za mnoge druge stvari. Nikada je nisam cimao da mi pomaže tako što pere sudove za sobom. Uvek bih ja to uzeo da uradim, i nije mi bilo teško. Kada sam se vratio sa prve i sa druge operacije kičme (5. avgust 2022. i 5. oktobar 2022.) ona me je sačekala u našem stanu na Ceraku, a svi sudovi u kući bili bi oprani i naređani na jednu veliku gomilu na sred kuhinjskog stola, kao što sam i ja radio. Bila je sa mnom u mojim najtežim trenucima života i sve to zrelo podnela i pomagala mi da ustanem sa patosa kad bih u 6. ujutro pao dok sam kretao ka wc-u.Naše glavno uživanje je bio odlazak na skijanje, tu smo bili neverovatan tandem.  Kretali bi rano iz Beograda, još isti dan u 13h bili na stazi, (Sofija je imala sertifikat naprednog nivoa skijanja, i osvojila je na trci zadovoljstva, koja se organizuje svake godine sa svim učesnicima škole skijanja, srebro, 0.5 sekundi sporija od devojke koja trenira skijanje 11 godina).Po povratku u hotel igrali bi stoni tenis, ili minecraft, ili jednostavno slušali muziku, ili čak programirali u programu koji služi za učenje programiranja SNAP. Jednom smo uz pomoć našeg iskusnog prijatelja programera uspeli da isprogramiramo program koji se zove pravilni mnogougao – unesete dužinu stranice i broj uglova i program vam iscrta takav pravilni mnogougao. Posle je u tom istom programu radila u školi i, naravno, to joj je bilo uživanje. Nema mesta u jednom mail-u da vam prenesem ceo naš zajednički život, ali reći ću vam samo još toliko da se ne kajem što nisam provodio više vremena sa njom, jer jesam. Ne kajem se što sam vikao, jer nisam, dobro jesam ponekad.Ne kajem se što joj nisam poklonio više ljubavi jer jesam, voleo sam je toliko duboko i iskreno i ona je to znala. Pomenuo sam vam da je otac formalno zvanje, a da se titula tate stiče. E pa za nju, ja sam bio tata sa velikim T. Onoliko koliko je naša ljubav duboka, toliko je moja tuga velika. Izgubio sam ćerku, prijatelja, najboljeg ortaka za skijanje, najpametnije i najbolje stvorenje koje sam ikada upoznao.Sve te lepote odnosa dolaze, pre svega, od ljubavi između mene i Milanke i sposobnosti da prevaziđemo razne teškoće i izazove u međuljudskom odnosu. Milanka ostaje nešto sveto u mom životu i samo njeno postojanje me uvek podseća na Sofiju, u njoj vidim Sofijinu pamet, dobrotu, odanost, možda moju upornost, hrabrost. Sa odlaskom Sofije, mnogo toga što je ona sama stvarala od materijala koji smo mi nudili, izgubljeno je zauvek.Iskreno vaš Slobodan

Puno komentara na priče o Sofiji i poruke „potresno i divno“, „bolno ali i lekovito“ ili  kao što je to rekao Bekim Fehmiu za svoj život „blistavo i strašno“.Moramo pričati priče o našim junakinjama i junacima kojima je surovo prekinut život u nastajanju. Moramo učiti iz njihovog kratkotrajnog ali punog života. Sačuvati sećanje na dobrotu, plemenitost, vedrinu, empatiju, kreativnost i ljubav. Da bismo i sami poprimili ponešto od svega toga. Da bismo bar malo preuzeli od tuge roditelja, jer njihov gubitak je i naš. Zbog toga samo tim deljenjem, možemo učiniti da životi dece i Dragana budu inspiracija da svet oko nas postane bar malo bolji. I da se bar malo smanji nasilje u društvu.BONUS VIDEO Poslušajte pesmu koju je Slobodan Negić napisao i odsvirao u čast svoje ćerke koja je ubijena u Ribnikaru