U bujici vode, u državi u sred Evrope u 21. veku, udavilo se dvogodišnje dete. Ovo je najveća, ali ne i jedina tragedija, koju je Srbiji donela - kiša. “Nažalost, velike padavine u našoj zemlji uvek su najava potencijalne katastrofe jer je odavno očigledno da na ovim prostorima ne postoje nikakva ulaganja u sisteme za odbranu od poplava, ‘Srbijavode’ ne rade ništa, a država nema interesovanja da finansira prevenciju od jakih kiša, jer stadioni su ipak profitabilniji”, u razgovoru za Nova.rs priča profesor Aleksandar Anđelković, doktor biotehničkih nauka sa Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu i stručnjak za ekološki inženjering u zaštiti zemljišnih i vodnih resursa.
Pročitajte još:
On objašnjava zašto je Srbija svake godine u sezoni velikih padavina pred kolapsom, a posledice su neretko brojanje žrtava, a potom i ogromni materijalni gubici, i šta bi trebalo da učnimo da ubuduće sprečimo tragične scenarije koje u našoj zemlji, u 21. veku, uzrokuje ništa drugo do pojava obilnijih padavina.
“Snimak spasilaca koji su pokušali da izvuku dete u Tutinu je jeziv. Oni su se mučili da dođu do vode preko nekih improvizovanih stepenica i sve je to tako bedno i neuređeno, neorganizovano i prepušteno slučaju, da uopšte ne čude ovakve strašne situacije. Smrt dečaka je nesrećan slučaj i to se nažalost može desiti svuda. Ipak, situacija sa poplavama u Srbiji, svaki put kada padne veća količina kiše, je nedopsutiva. Ovde niko ništa po tom pitanju ne radi. Kad se desi da bujica vode uništi useve, kuće, živote, šaljemo spasioce, hvatamo se za glavu, a niko ne misli o tome kako da ovakve užase ubuduće sprečimo. Nikoga nije briga”, kaže prof. Anđelković.
Naime, naglašava on, iz preduzeća “Srbijavode” će nas ubeđivati u apokaliptične kiše koje su pale u kratkom vremenskom periodu, ali da oni nešto rade, ne bi bilo razloga za paniku.
“Apokaliptični scenario moguće je preduprediti projektovanjem regulacije reke. Potrebno je uzeti računske kiše za određeni sliv, ako postoje podaci iz hidroloških godišnjaka RHMZS-a, ako ne, postoje druge metode. U gradskim sredinama reke se regulišu najčešće na jedan odsto vode, odnosno statistički na vode koje imaju proticaj kakav se računski javlja jednom u 100 godina. Ovakve se vode mogu desiti i dva puta u jednom danu, ali to je mera na koju se radi proticaj u koritu reke. E sad, zašto je ovo važno, kada se dese proticaji veći od izračunatog (ove ‘apokaliptične’ kiše) korito reke bude potopljeno, voda se izliva iz njega svuda. Međutim, ako se izliva samo na pojedinim mestima, to znači da tu korito ili nije bilo čisto ili je bilo oštećeno, ili je neki most napravljen u proticajnom profilu, ili je neko napravio deponiju u reci… Imali smo prilike da gledamo radnike u Novom Pazaru kako sipaju beton u reku, a to je jedan od jezivih primera. Znači, da su kiše veće od računatih, korito bi celo bilo potopljeno jer ni u jednom svom delu ne bi moglo da primi vodu koja teče. Ako je samo na pojedinim mestima došlo do izlivanja, na tom delu korito nije održavano. Sad krivci treba da se jave i da objasne zašto nisu radili svoj posao na vreme?”, naglašava profesor Anđelković.
Reke Srbije, ističe on, prepuštene su same sebi.
“Niko ih ne održava, ne čisti, ne reguliše. U našoj bujičarskoj praksi postoji terminologija u kojoj se kaže, da se u području koje se brani i gde postoje šanse za poplavu, bujicu, rade regulacije sa većim stepenom obezbeđenja, koje treba da brane to područje 50 do 100 godina”, objašnjava profesor.
“Srbijavode”, ali i Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede su u obavezi da održavaju rečna korita.
“Oni to očigledno ne rade. Zašto je zatajio inspekcijski nadzor, zašto se dozvoljava seča šuma u blizini izvorišta, izgradnja stambenih kompleksa na potocima, ne rade se akumulacije, regulacije, ma spisak je predugačak. Sa studentima sam nedavno obilazio delove Istočne Srbije, i svratili smo na regulaciju reke Ljig, jer sam želeo da im pokažem kako se to pravilno radi. Na moje i njihovo veliko razočarenje, reku sam jedva pronašao. Zarasla je u korov, potpuno zapuštena, a posle velikih poplava 2014. je obnovljena i regulisana. Međutim, u poslednjih osam godina su je zaboravili, a i ceo taj kraj je sablasan koliko je zapušten”, priča prof. Anđelković.
Vodoprivredna preduzeća Srbije, nastavlja on, već gotovo tri godine ne rade projekte.
“Obišao sam preduzeća u kojima sada rade moji bivši studenti i uverio se da oni od početka pandemije iz nekog razloga ne izvode nikakve radove, projekti su stali. Imaju samo redovno čišćenje, košenje trave, profilisanje korita i eventualno sanaciju. Međutim, nema nikakvih regulacionih radova, gradnje nasipa i svih onih sistema neophodnih za odbranu od poplava. Niko ne ulaže u tu oblast, jer nikoga ne zanima. Ako nemamo česte poplave na vodotokovima, ljudi ne smatraju da je to prioritet, već samo trošenje novca. Dok voda teče po dnu korita, niko ne misli da će da nabuja i odnese neki život, ali kad dođe do poplava ne može niko ništa da preduzme. Regulacije su pasivne mere zaštite od poplava, koje su nam nephodne, ali postoje i aktivne mere, a to su radovi u slivnom području, pošumljavanja, sklopovi i brojni drugi, a mi ne radimo ništa od toga”, naglašava naš sagovornik.
Zbog nekontrolisane seče šuma mutne su čak i planinske reke.
“Imamo pojavu mutnih voda u planinama što je nekada bilo nezamislivo. Grade šumske vlake, tačnije izvlače trupce, gde god im padne na pamet. Ostanu posle razrovane staze od bagera i radova, pa nastaje erozija koja pravi problem rekama. Potom gradimo mini hidroelektrane, pa se probijaju putevi kroz šume, koje su razvaljene i kad padne kiša voda spere zemlju i zapuši reke i potoke, jer nema nasipa, zamute se rezervoari, pa ljudi u nemaju vodu po mesec dana”, objašnjava prof. Anđelković.
Oni koji odobravaju izgradnju, moraju da znaju gde je plavna zona.
“Moraju da postave odbrambene sisteme za poplavu, kao što je recimo u Paraćinu. Tamo su, umesto vreća, obložene kanalete i u slučaju izlivanja vode mogu se brzo dopremiti ti stubići na mesto gde se voda izliva, a oni na nekoliko sati mogu da spreče prodiranje vode. Ti sistemi nisu skupi, ali je preči nacionalni stadion, višespratnice, stambeno-poslovni kompleksi koji niču kao pečurke. U Beogradu su cevi masovno zatrpane, iznad njih su zgrade, pa se posle čudimo poplavama, a u potocima smo sagradili kuće”, kaže prof. Anđelković.
Akumulacije spašavaju od poplava.
“Kada postoji najava da će doći do velikih padavina, onda se ispušta nivo vode u akumulaciji, pa kad se desi poplavni talas, prvo bude zahvaćen u akumulaciji. Možda akumulacija može da prihvati ceo, ili samo deo poplavnog talasa, koji se potom nizvodno, postepeno ispušta u regulaciji i tako se sprečava poplava. Taj sistem, kad nema kiša, može da služi i za napajanje stoke, za proizvodnju električne energije, svakako je multifunkcionalan. Imamo akumulacije u Srbiji koje su započete 80-ih godina prošlog veka i još nisu završene. Takođe, imamo i one koje su stare više od 50 godina i koje treba analizirati, sređivati, nadograđivati, ulagati u njih, ako želimo da ubuduće mirne glave dočekujemo velike padavine i ne brinemo kakve će posledice doneti”, zaključuje profesor Anđelković.
Podsetimo, delovi Srbije se od juče suočavaju sa poplavama nakon obilnih kiša koje neprestano padaju poslednja dva dana. Vanredna odbrana od poplava proglašena je u Raški, Novom Pazaru, Čačku… Rastu vodostaji Ibra i Lima, a sa poplavama se suočavaju i građani na Kosovu.
BONUS VIDEO: Na mestu tragedije: Ovde je stradalo dvogodišnje dete u poplavi u Tutinu
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare