5
Pacijent Dragan Žarković (74), srčani bolesnik, koji nema noge, a i sluh mu je drastično oslabljen, čekao je u kolicima, trpeći strašne bolove, tri sata da bude primljen u bolnicu, u Institut za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“, a u istoj situaciji se našao kada je čekao otpusnu listu, pa više od dva sata nije bilo lekara da je potpiše, a nisu mogli da ga spuste sa sprata, jer se - pokvario lift. Umesto bolničara, sa kolica na krevet ga je, po prijemu, prebacio sin i drugi pokretni pacijent, a o terapiji i daljem lečenju, u odsustvu lekara, po instrukcijama medicinske sestre, porodici je rečeno da se informiše u izveštaju na otpusnoj listi jer: „Tu sve piše!“.
Na žalbe zbog golgote kroz koju je prošao ovaj pacijent, direktor Instituta prof. dr Milovan Bojić, odgovara da je ustanova pretrpana hitnim slučajevima koji dolaze iz cele Srbije, zbog čega su i lekari i bolničari preusmereni na one koji su životno ugroženi, a lift je u kvaru jer je zgrada stara 45 godina.
“Moj otac je imao infarkt, a sa KBC Bežanijska kosa su nas uputili na kardiohirurgiju na Dedinju. Tamo su nas obavestili da 12.07. treba da dođe u bolnicu, ali da prethodno uradi spisak analiza, koje su činile silne laboratorije, krvna slika, eho srca, snimak pluća, gomila nalaza za koje čoveka bez nogu ne možete voditi od ustanove do ustanove, već bi sve trebalo da obavi na jednom mestu. Naravno, niko nam ne govori gde sve to da uradimo, pa smo se snalazili da nešto obavimo u domu zdravlja, ‚preko veze‘ jer bez toga ovde ne možete ništa, a nešto smo završili privatno u laboratoriji. Vrhunac ironije je što kad smo ga vodili na kardiohirurški konzilijum na Dedinje, u domu zdravlja su nam dali uput za sanitet Hitne pomoći, ali samo za jedan pravac, a da se vrati kako zna i ume. U povratku mi je čovek iz obezbeđenja Dedinja pomogao da ga smestim u svoj auto, iako bi sa takvim invaliditetom morao da bude transportovan sanitetom“, priča za Nova.rs Đura Žarković, Draganov sin.
Na dan kada je trebalo da bude primljen, 12. jula, u pola osam ujutru bili su u bolnici.
„U bolnicu smo stigli na vreme, u pola osam, a tata je u pola 11 završio prijem. Do tada su ga vukli po ambulantama da obave jedan, drugi, treći pregled, urade EKG i tako dalje, svaki čas su ga vraćali na hodnik, a sve vreme je sedeo u kolicima, u kojima ne sme dugo da boravi je trpi strašne bolove. Uz to nosi i pelenu, koja je obavezna. Nije mi jasno zašto ga nisu primili, pa onda obavili sve te nalaze. Lekare nismo ni videli, ali zato sve vrvi od obezbeđenja. Nekoliko puta smo pitali kada možemo da pričamo sa doktorom, ali su nas sestre obavestile da ćemo ga dugo čekati. Inače, nesnosna je gužva u čekaonici gde desetine pacijenata čeka satima. Konačno je stigla sestra koja je tatu povela na odeljenje, bar smo tako mislili. Međutim, ona ga je odvela samo do sledećeg hodnika, pa je ponovo tamo čekao drugu sestru da ga odvede do odeljenja. Po ko zna koji put smo, tog dana, morali da urgiramo da ga odvedu u sobu i prebace sa kolica na krevet. Kada je stigao do sobe, morao sam ja da ga prebacim, a pomogao mi je jedan pacijent koji je pokretan. Da on nije bio tu, ne znam kako bih ga sam preneo. Sestra je naglasila da u tom momentu nema nikoga ko bi mi pomogao, pa će otići nekoga da nađe. Naravno, nisam mogao da dozvolim da opet čeka i to smo sami završili“, priča Đura.
Od bolničara ni traga na odeljenju, ali zato gde god da koraknete pojavljuje se obezbeđenje.
„Čim zakoračimo negde stiže obezbeđenje sa pitanjima: ‚Gde ste krenuli?‘, ‚Kuda idete?‘. Važno je da oni čuvaju bolnicu, ali gde su bolničari i lekari kad nam trebaju. Njih ne interesuje tuđe vreme, supruga i ja smo morali da uzmemo dva slobodna dana sa posla, da bismo ga smestili u bolnicu jedan dan, a potom i da ga sačekamo na otpustu, drugi dan“.
Pročitajte još:
5
24
1
5
Dragan je ostao u bolnici 24 sata bez ikakve intervencije, ali i bez objašnjenja lekara.
„Nisu mu uradili koronarografiju, nije mu ugrađen stent, a ne znamo tačno u kakvom je stanju jer lekara nismo videli. Ako je tati nešto objasnio, to ne vredi, jer on ne čuje. Zvali su nas da dođemo po njega do 12 sati, jer ‚moraju da oslobode krevet‘, kako su naglasili. Opet smo došli ranije, kao i kod prijema, i čekali više od dva sata da ga otpuste. Problem je bio lekar kojeg nema da potpiše listu i lift, koji se pokvario. Tata je sedeo ponovo u onim kolicima i čekao da ga nekako spuste liftom. Stigli su majstori i tek kada su završili, spustili su ga, kao da u onolikoj zgradi ne postoji nijedan drugi lift. Kada su ga spustili, dovele su ga sestra i bolničarka i naglasile nam da nema lekara da objasni kakvo mu je stanje, već da pogledamo otpusnu listu, jer u njoj: ‚Sve piše!‘. U listi ima zaključaka koje mi ne razumemo jer nismo zdravstveni radnici i treba doktor da nam razjasni, ali ne vredi, nema ga. U otpusnoj listi piše da treba da pije lek, za koji nam je doktor na Dedinju, na konzilijumu, rekao da ga ne pije, a prethodno mu je propisan na Bežaniji. Sada je nastala opšta šizofrenija, jer ne znamo šta da radimo sa lekovima i daljim lečenjem, a jedino što znamo je da na Institutu vlada javašluk i bezobrazluk“, revoltirano priča Đura.
On naglašava da je njegov otac dobio terapiju za srce i da uglavnom pije lekove koji nisu na pozitivnoj listi.
„Dobija dva do tri leka na recept, a 8.000 mesečno odlazi na ostale lekove, jer nisu na pozitivnoj listi. Samo jedan lek, koji je odličan, ali skup, košta 4.000 dinara, a pije se godinu dana posle preživljenog infarkta“.
Na žalbe Žarkovića, odgovara profesor doktor Milovan Bojić, direktor Instituta, koji kaže da je za njega pacijent svetinja, da je uvek u pravu i da mu je žao što je Dragan dugo čekao, ali i da na njegovoj otpusnoj listi „narodnim“ jezikom piše koje lekove treba da uzima i obrazloženo je jasno zašto nije imao intervenciju.
„Kod nas je gospodin Žarković upućen radi evaluacije stanja njegovog srca, kako bi mu bila urađena koronarografija. U otpusnoj listi, na narodnom jeziku piše da je jako rizično da se bilo šta radi na njegovim krvnim sudovima i da u ovom momentu nije ni za kakvu intervenciju, već za medikamentozno lečenje, a da se evaluacija njegovog stanja obavi u narednih šest meseci. To je sve vrlo jasno napisano, tako da pacijent bez obzira na uzrast ili obrazovanje, može da razume“, kaže za Nova.rs prof. dr Bojić.
On priznaje da je ova ustanova, tačnije stara zgrada Instituta, već sedam dana bez lifta.
„Taj lift je u staroj zgradi koja postoji već 45 godina i neophodna joj je rekonstrukcija. Liftu je istekao rok trajanja i dok je pacijent Žarković čekao otpusnu listu, mi smo išli kod majstora u radionicu da napravimo deo, koji bi kako tako pomogao liftu da bar privremeno proradi. Ostali smo bez lifta koji nas inače povezuje sa salama u kojima dijagnostikujemo bolesti srca i krvnih sudova, vezuje nas i za prostorjie u kojima je skener i četiri angio sale. Nama je tu mozak dijagnostike“, kaže dr Bojić.
On objašnjava da je Žarković na prijem čekao jer je Institut u to vreme imao veliki broj hitnih pacijenata iz cele Srbije.
„Svi hoće kod nas jer misle da imamo višak prostora, a imamo zapravo manjak. Mi primamo infarkte iz cele zemlje. Imamo nosila i odgovarajući broj tehničara, bolničara, koji su u datim okolnostima bili povučeni sa odeljenja jer su morali da priprme pacijente koji su u životnoj opasnosti i morali su da ih nose uz stepenice jer ne radi lift. Zato je pacijent, uz moje duboko izvinjenje, čekao. Pacijent Žarković je bio stabilan, nije mu bio ugrožen život i to je skroz druga ptiča. U bolnici imamo dovoljno lekara, sestara i bolničara, ali i obezbeđenja jer je procena bezbednosti takva da nam je naloženo koliko nam ljudi u obezbeđenju treba. Mnogo ih je jer imamo skupocenu i vrednu opremu. Oni štite imovinu i ljude“, objašnjava prof. dr Bojić.
Dodaje da je svaka pritužba pacijenta na rad ove bolnice, za njega urgentna i da greške ne smeju da se ponavljaju.
„Svake nedelje u jednoj velikoj viziti obiđem svakog pacijenta Instituta. Svakoga pitam da li je zadovoljan i ima li problema. Potom se spustim u čekaonicu gde pitam pacijente koliko čekaju, kakvi su im simptomi. Teško je da svi budu zadovoljni u ovakvim gužvama i sa ovoliko obolelih. Svaka pritužba za mene je urgentna i mora da se reši jer ako smo napravili grešku ne smemo da je ponavljamo. Misleći da imamo povećane kapacitete, ali i zbog briljantnih rezultata, pacijenti iz cele Srbije su ubeđeni da ćemo im naći rešenje za svaku bolest. Čak i ako pacijent umre na ‚Dedinju‘, porodica je zadovoljna, jer znaju da smo mi učinili sve da mu pomognemo, pa ako mi nismo uspeli, oni veruju da nije mogao niko“, naglašava prof. dr Bojić.
***
BONUS VIDEO: Čekajući pregled: Koliko kasni srpsko zdravstvo? – gosti Rade Panić i Bojana Milovanović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare