0
Aleksandar Kerenji (84), lekar specijalista u penziji, Novosađanin koji je preživeo Novosadsku raciju 1942. godine, za Nova.rs je pristao da ispriča svoju životnu priču, koju je umnogome obeležio masakr. Sa nepune dve godine uspeo je da preživi stravičan zločin u kom je ubijeno više od 3.000 ljudi. On za naš portal govori kako je spašen, pa "prokrijumčaren" u Mađarsku, kad je saznao da je usvojen... "Tek kada sam napunio 60 godina i kada su godine stigle shvatio sam da ja nemam nikoga i tada sam počeo da se interesujem za svoje rođake i poreklo", ispričao je Kerenji.
U vreme racije živeo je na uglu Temerinske i Svetozara Miletića, ulice koja je skoro cela pobijena u novosadskoj raciji 1942. godine. Aleksandar kaže da je tada u toj kući živelo mnogo članova njegove porodice, jer je ona bila kuća njegovog dede, koji je imao šestoro braće i sestara, koji su takođe imali svoju decu.
Tog 23. januara 1942. godine pobijena mu je skoro čitava porodica.
„Znam sigurno da su mi tog dana ubijeni otac, majka, deda i baba, prababa, tetka i teča, još dvoje braće i sestara. Neki članovi porodice su mi pre racije ubijeni ili nestali u Aušvicu, Ukrajini i Rusiji gde su ih terali na minska polja. Otac mi je pronađen na Uspenskom groblju, a majčino telo nikada nije pronađeno.“ kaže Kerenji.
O tome ko ga je tog dana spasao on ne zna mnogo i ne može tačno da tvrdi, ali zna način na koji je to urađeno.
„Mene i mog brata od tetke su gurnuli u neke jastuke, u trenutku kada su došli ti zlotvori, ali ja ne znam sa sigurnošću ko je to uradio. Znate, dete od godinu i po dana u pola osam ujutru…ono spava. Ja sam kasnije čuo od nekih ljudi, koji su bili učesnici ovih događaja da su mene odneli u sadašnji Sokolski dom- Dom kulture, gde je u to vreme bila komanda grada.
On kaže da su ga tamo prepoznali neki porodični poznanici pa čak i dalji rođaci.
„Jedna žena je tada zamolila vlasti u komandi da mene i mog brata od tetke odvede da nas prepovije, jer smo bili samo u pelenama i njoj su to nekim čudom dozvolili. Ona je mene tada odvela kod Kerenjijevih koji su me sakrili, kasnije usvojili i od tada ja nosim njihovo prezime, a moj brat od tetke je završio u Budimpešti“ navodi Aleksandar.
On objašnjava da je Ištvan Kerenji bio mađarski jevrej za kog je bila udata njihova tetka, a da je njega i njegovu tetku spasio jedan mađarski oficir, koji je bio Kerenjijev pacijent. Taj žandar je Kerenjijeve izveo iz kuće i vodio ih u krug po gradu, a ko god bi ga pitao kuda ih vodi, odgovarao je da ih vodi na streljanje. On ih je tako vodio po gradu sve dok racija nije prestala i onda ih je vratio kući rekavši im da se zatvore i nikome ne otvaraju.
Aleksandar Kerenji dalje priča kako je Ištvan Kerenji, nakon racije, kao jevrejski lekar bio prisiljen da ide u Mađarsku da radi u jedno selo blizu Blatnog jezera, tako da su Ištvan Kerenji i njegova porodica, zajedno sa Aleksandrom okupaciju proveli u Mađarskoj.
Pročitajte još
0
0
1
„Ištvan je u selu bio cenjen među seljacima i seoski žandar ga je štitio koliko je mogao. Jevrejski lekari koji su išli sa mađarskom vojskom su prebegavali kod Rusa, pa su ih zbog toga slali u sela da leče lokalno stanovništvo i spreče prebegavanja, dok su mađarski lekari išli sa vojskom na front“, kaže Aleksandar.
Priča i kako je izgledao život u Mađarskoj kada je došlo do pomeranja fronta, pa je to njihovo selo bilo malo pod Rusima, malo pod Nemcima u zavisnosti kako je koja vojska napredovala.
„Kada su Rusi došli tata-Kerenji je svedočio u korist mađarskog žandara i objašnjavao da nas je on štitio i uspeo je da ga spasi. Nedugo zatim su Nemci ponovo preuzeli selo i uveden je preki sud, a masovna streljanja su vršena preko puta naše kuće. Tata-Kerenji je nas sve držao u podrumu i imao spremljen morfijum ukoliko nas otkriju“, objašnjava Kerenji.
On dodaje da je sve vreme u Mađarskoj boravio bez i jednog dokumenta „na crno“, a u Novi Sad su se vratili nakon oslobođenja.
„Kada smo putovali za Mađarsku, ja se kao kroz maglu, na bliceve sećam, da sam ležao na nekom belom jastuku. Mene je tata-Kerenji verovatno uspavao nečim i na taj način me prokrijumčario u Mađarsku, jer nikome nije bilo sumnjivo da dete od dve godine spava u vozu“, navodi Aleksandar.
Ovaj lekar u penziji navodi da je tek sa 16 godina saznao da je usvojen i da je preživeo raciju. Kaže da se to desilo sasvim slučajno, kada je u školi, nezadovoljan nekom ocenom uzeo da pogleda svoje svedočanstvo, ali je umesto njega nabasao na izvod iz matične knjige rođenih gde je jasno pisalo da je dete usvojeno od strane porodice Kerenji i da se od tada ima prezivati tako.
„Jako sam to teško podneo. Hiljadu pitanja mi je tada prošlo kroz glavu. Ko su mi otac i majka? Zašto mi nije rečeno? Kakav je moj status u porodici Kerenji? Ali sam se i plašio kakvu ću reakciju da izazovem kod svojih usvojitelja i zato im nisam ni rekao“, sa setom govori Aleksandar.
On kaže da se tada poverio svome drugu i da mu je tada drugar odgovorio da ceo Novi Sad sem njega zna da je on usvojen i da je preživeo raciju, ali da njegovi usvojitelji nisu želeli da on to sazna.
Objašnjava i da je nakon toga to „zakopao“ u sebi posvetivši se školovanju, fakultetu, medicini, karijeri, kasnije i svojoj porodici.
„Čovek kad je mlad juri za životom i ne osvrće se mnogo u nazad. Tek kada sam napunio 60 godina i kada su godine stigle shvatio sam da ja nemam nikoga i tada sam počeo da se interesujem za svoje rođake i poreklo“ kaže Kerenji.
Pročitajte još
Aleksandar kaže da je veliku ulogu u otkrivanju njegovog pravog identiteta imala izvesna Lidija. To je bila žena koja je Kerenjijeve posećivala još od 1945. godine, ali je bila upadljiva njena briga za Aleksandrom. Kasnije su on i Lidija nastavili da se druže duži niz godina, a udaljili su se zbog nekog nesporazuma sa njegovim šefom.
„Za vreme NATO bombardovanja, slučajno sam naleteo na nju. Ona je prišla i rekla mi da je pogrešila i izvinila mi se. Počeli smo ponovo da se viđamo. Jednom me je pitala gde sam bio, i ja sam joj odgovorio da idem iz Muzeja revolucije. Pitala me je šta ću tamo, a ja sam joj rekao da tražim roditelje i objasnio joj da imam 60 godina, da sve sam završio u životu i sad sam rešio da tražim porodicu“, priča Aleksandar.
Ona je tada Aleksandra pitala šta ga tačno interesuje u vezi porodice. On joj je odgovorio da ne zna ni kako su mu se zvali ni baba, ni prababa i tako redom, a ona je odmah počela da mu nabraja njihova imena. Kada ju je upitao kako ona to sve zna, Lidija mu je odgovorila da mu je ona ustvari tetka. Objasnila je da mu to nije rekla jer su njegovi tako zahtevali od nje.
Ispričala mu je da njegova porodica potiče iz Kule, a da mu je deda došao u Novi Sad početkom 20. veka.
,,Tada sam otišao u Kulu i saznao da su komunisti zapalili sinagogu u Kuli, a tamo su se do kraja 19. veka držale knjige o podacima Jevreja iz Kule. Onda sam otišao kod matičara u Kuli, objasnio joj svoj slučaj i rekao da ako oni ne mogu da mi pomognu, ja nikada ništa neću saznati o svojoj porodici“, navodi Kerenji.
Nakon dve nedelje zvali su ga iz Kule i tamo su mu dali dva dvostrano pisana papira na A4 formatu puna podataka, i tada je Kerenji počeo da istražuje dalje po muzejima, starim novinama, starim posmrtnicama, starim popisima.
Aleksandar je na kraju napravio porodično stablo od preko sto članova svoje porodice. Mešutim, kaže da mu ostaje žal, jer na tom stablu imaju samo imena i prezimena, rođen-umro.
„Ja ne znam ništa o njima, to je jedan ram bez slike“, sa gorčinom konstatuje Kerenji.
Saznao je da mu se deda prvobitno prezivao Štajnbah, i da je bio Jevrej. Živeo je u Kuli, bio je pravnik i došao je u Novi Sad da se zaposli kao državni činovnik oko 1905. godine. Tada su mu mađarske vlasti tražile da promeni prezime ukoliko želi da se zaposli i on je promenio prezime u Santo (na mađarskom znači orač). U tim papirima koje je dobio u Kuli čak je pronašao i da su se Kerenji ranije prezivali Klajn. što dokazuje da je antisemitizam i te kako bio prisutan i pre Drugog svetskog rata.
Aleksandar kaže da Jevreji smeju da menjaju svoje prezime ali prvo slovo mora ostati isto, što se da videti u ova dva primera.
Napominje da ne ide na zvanične komemoracije, jer je još davno imao neprijatna iskustva kada ga je pre mnogo godina jedan čovek terao da drži upaljenu sveću u rukama. Kerenji mu ja tada objašnjavao da je on Jevrej i da oni ne upražnjavaju takav običaj, već da počast umrlima daju na drugačiji način. Kaže da je jedva izbegao batine tada.
„Moji sinovi kada dođu iz inostranstva odemo zajedno na Kej mimo ovih zvaničnih komemoracija. Komemoracije gledam na televizoru. Poučen svim i svačim ja se sklanjam od identifikacije sa pojedinim grupama. Imam svoje mišljenje, i svoje stavove i ne pristajem na taj čoporativni identitet koji sa sobom nosi neke obaveze koje ja ne prihvatam“ kategoričan je Kerenji.
Kaže da mnogo duguje tata-Kerenjiju, kako ga Aleksandar zove, jer ga je učio medicini, školovao, slao da uči jezike, violinu i što je najvažnije spasio mu je život rizikujući svoj više puta.
BONUS VIDEO
