Recenzija filma "Jedna bitka za drugom": Kvalitetni haos

Piše: Jovan Semi Pjević

Ovih problematičnih dana bljuzgavog modernog filma se retko može otići u bioskop sa zagarantovanim dobrim provodom... Nepotrebni rimejkovi, nastavci, prikveli, izvedeni filmovi (spin-off) i slično ništavilo neretko ispunjava repertoare domaćih bioskopa, te je prosečnom gledaocu uglavnom plasiran mediokritet kao vrhunac bioskopskog iskustva...

Retko je naći kvalitetan bioskopski film, a još ređe imati priliku da se skoro tri sata provede u iskustvu zvanom: novi film Pola Tomasa Andersona! Pa, domaća i svetska publika je dobila priliku baš za to, sa novim PTA bengerom: „One Battle After Another“, domaćinski rečeno: „Jedna bitka za drugom“. Ako na neki film treba da potrošite krvavo zarađen novac i još dragocenije vreme, to je ovaj epski akcioni-triler/drama!

Pol Tomas Anderson se ovaj put narativno okrenuo ka istraživanju značenja čina revolucije u modernom svetu. Grupa revolucionara „Francuzi 75“ je jedno vreme harala SAD... koristeći sabotažerske akcije su pokušavali da oslabe fašističku vladu koja vlada nevidljivom gvozdenom šakom! Među brojnim raznobojnim likovima, ističu se Geto Pit i Perfidia Beverli Hils (fantastična imena), koji nakon više uspešnih akcija postanu neka vrsta Boni i Klajd revolucionara. Posle neuspešne akcije i raznih nemilih peripetija, njihova bezbednost je narušena i svi se razilaze, te Pit i beba preuzimaju nove identitete i beže sami u mali grad, Baktanski Krst.

Posle 16 godina u mirnom izgnanstvu, neočekivana pojava zajedničkog neprijatelja revolucionara ih ponovo okuplja. Ovaj put, sada i te kako bivši buntovnici moraju da se ujedine kako bi spasili ćerku jednog od svojih. Za pobunjenika koji se toliko navikao na eksplozije i vatreno oružje, ipak je odgajanje deteta najstrašnija stvar, jer se vatrena borba za bolje sutra prenosi na narednu generaciju.

Prvih pola sata film je PTA rezervisao za uvod u celokupni ludi svet filma, kao i predstavljanje isto tako ludih i raznobojnih likova koji ga na vrlo simpatičan način popunjavaju i čine jednim od zanimljivijih koje je iznedio um ovog autora. Nakon toga, kreće splet napetih događaja koji se vrlo dobro nižu jedan za drugim i te kako uspešno ispunjavajući obećanje naslova: ovo je 162 minuta jedne bitke za drugom...

„One Battle After Another“ je odlično narativno konstruisan. Ni u jednom trenutku se ne oseća ono vukljanje koje bi se vezalo za filmove od skoro tri sata trajanja, nego baš obrnuto. Film je kao neka vrsta domino efekta: svaki događaj, svaka uzročno-posledična bitka je bitna za onu prethodnu/narednu i sve postoji u vrlo kontrolisanom dramaturškom haosu koji Anderson fantastično diriguje pred publikom, a ona može samo treba u njemu da uživa. Da, neretko se za novije filmove govori da su haotični ili puni narativnih nelogičnosti, ali ovo je DOBAR primer haosa. Kada se svi narativni tokovi svakog lika ispune do njihovog prirodnog kraja, onda znate da je u pitanju jedno duboko kalkulisano ostvarenje koje je očigledno pravljeno vrlo dugo, sa mnogo ljubavi, ali i vatrenosti.

Ako ste ljubitelj prethodnog rada Pola Tomasa Andersona, volećete i ovaj! Autorski je spojio sve svoje fazone, te ćete ovde naći po nešto od većine njegovih filmova. Da li to bila „Boogie Nights“ energičnost, „Magnolia“ egzistencijalizam, iznenadni prozori spasa kroz ljubav filma „Punch-Drunk Love“, potraga za pripadanjem filma „The Master“, pitanje ambicije i slučajnosti filma „Licorice Pizza“, moralna pustoš nekih likova kao u „There Will Be Blood“, prikaz kraja jedne ere filma „Inherent Vice“; najnovija PTA pustolovina je miks svih tih, a i mnogih drugih tema i motiva, kao i rediteljskih postupaka.

Iako je već i te kako ostvaren reditelj, Anderson je nekako ponovo pronašao način da bude autorski relevantan i svež. Bilo je divno gledati ga kako barata kamerom koja je ovde možda i najenergičnija do sada. Dugi prateći i krupni kadrovi koji kao da grle neke od gnusnijih likova iz njegovog opusa i time kao da ritmično putuju kroz poremećenu psihologiju istih, ali i katkad doza improvizovanosti čini vizuelni identitet filma. Takođe, ovim filmom je PTA odao omaž filmovima Novom Holivudu sedamdesetih: fotografski podseća na filmove Roberta Altmana. Gledajući da je sam Anderson jedan od direktora fotografije filma dodatno podcrtava autorsku notu celokupnog projekta.

Kao i svaki PTA film, tako i sadrži vrlo talentovan glumački ansambl. Leonardo Dikaprio, Šon Pen, Benisio del Toro, Redžina Hol, Tejana Teljor, kao i do sada ne toliko iskusna Čejs Infiniti glumački obogaćuju film.

Od Oskarom nagrađene uloge u „The Revenant“, Dikaprio je u poslednjih deset godina bio svega u četiri filma: „Once Upon a Time... in Hollywood“, „Don’t Look Up“, „Killers of the Flower Moon“ i ovom. Očigledno je da bira da bude u filmovima poznatih i priznatih autora, te je očigledno hteo da najzad ispuni saradnju i sa još jednim velikanom. Pritom, još krajem devedesetih je Dikaprio odbio da igra u drugom Andersonovom, „Boogie Nights“... Grešku za koju se kajao je skoro trideset godina kasnije ispravio sa jednom od zanimljivih uloga koje je odigrao!

Dikaprio igra Boba, propalog revolucionara koji dane provodi u spržavanju mozga vutrom i opijanjem. Kada mu ćerka nestane, on najzad dobije priliku da bude onaj stari buntovnik! Bob je luzer, a više ne toliko mladi Leonardo ga tako dobro prenosi sa papira na veliko platno. Dikaprio je stvarno odigrao odlično! Može se reći da nije izlazio iz granica očekivanosti, ali za Dikapria to ne znači mediokritet, već baš suprotno... Sa tolikom lakoćom barata emocijama ovog problematičnog, višeslojnog lika da sam shvatio da ga jednostavno uzimamo zdravo za gotovo kao glumca... Dopada mi se ova transformacija Dikaprija kao umetnika i jedva čekam da vidim šta ima sledeće da nam ponudi!

Glavni antagonista je niko drugi nego Šon Pen; čovek sa savršenom facom za zlikovca. On je pukovnik Stiven Lokdžo, okorelo vojno lice i jedan krajnje odvratan čovek, spolja, ali više iznutra. Pen je već odavno priznat kao odličan glumac i iza sebe ima već dva osvojena Oskara, ali može da se zahvali Andersonu što mu je podario najbolju ulogu karijere! Svaka scena sa njim me je dovodila do suza od smeha. Pen savršeno prenosi unutrašnju zlobu ovog lika putem na prvi pogled urnebesnih pokreta tela, od hoda do izraza lica i tikova, i svakom scenom nam dočarava na koliko načina je Lokdžo izopačena individua. Lokdžo je jedan od boljih i originalnijih zloća u poslednje vreme, a Penu se sigurno smeši nominacija za Oskara, a možda i treće osvajanje!

Najmlađa i najmanje iskusna glumica u ekipi je Čejs Infiniti. Prethodno se dobro snašla u seriji „Presumed Innocent“, ali joj je ovo prva filmska uloga. Prijatno je iznenadila i stvarno se istakla pored daleko iskusnijih i priznatijih faca! Njena hemija sa svim likovima, pogotovo sa Dikaprijevim, je na zavidnom nivou i mlada Infiniti odaje utisak profesionalnosti i talenta koji bi se vezivao za nekog daleko starijeg i iskusnijeg! Jedva čekam da vidim kako će se razviti njena dalja karijera!
Sporedni likovi su ostavili skoro pa isti utisak kao glavni, iako nisu bili toliko u prvom planu. Redžina Hol, poznata pretežno po komedijama, nam je poklonila drugu stranu svog glumačkog talenta! Nekoliko scena sa njom je bilo ključno, a Redžina se odlično snašla i u malo ozbiljnijoj ulozi. Pored nje, uvek izvanredni Benisio del Toro ni ovde nije glumački podbacio. Del Toro kao Sensei Serđo Sejnt Karlos (još jedno apsurdno ime lika) je apsolutno pokidao i jednostavno je ukrao svaku scenu u kojoj je!

Vredno je pomenuti i odličan skor već učestalog PTA kolaboratora, Džonija Grinvuda. Radio je na svakom Andersonovom filmu od „There Will Be Blood“. Kao i obično i već očekivano, Grinvud je odradio odličan posao. Dobro je utkao u note identitet filma: dodatno je potcrtao atmosferu koju je Anderson već vizuelno predstavio. Siguran sam da se i njemu smeši barem nominacija za najbolju originalnu muziku!

„One Battle After Another“ je nužan film za današnjicu u kojoj živimo. Da li to bila SAD ili Srbija, problemi su svuda zajednički, a Pol Tomas Anderson je došao da nas podseti kako se najefiktivnije rešavaju određene prepreke: buntom i samo buntom! Ovo je 162 minuta ispunjena zaista fantastičnim izvođenjima celokupnog glumačkog ansambla. DiKaprio je bio standarno odličan, dok je Šon Pen odigrao ulogu karijere i nadam se da mu se smeši jos jedan Oskar! Pored njih, za sad neiskusna Čejs Infiniti je pokazala svoje glumačke zube i obezbedila sebi svetlu glumačku karijeru!

PTA je uspešno kombinovao sve svoje adute, inspiracije i fazone prethodnih ostvarenja i spojio ih u jedan opaki autorski stav iz srca koji nosi pantalone mejnstrim filma. Sumnjam da će biti finansijski uspešan, ali ako vam se gleda neki film u bioskopu, to je onda ovaj! Film će sigurno dobro proći na filmskim raznim nagradama, a iskreno se nadam da će PTA najzad da pokupi i tog Oskara za režiju! Ipak, ono što je najbitnije: revolucija neće biti repriza, već će biti uživo, i to nadam se, uskoro!

VIDEO: Pogledajte Semikast