4
U Srbiji nema rasizma kao u Americi. Ne postoji ta vrsta diskriminacije, rasizma, da policajac stane nekom nogom za vrat. Ali, postoji udaljenost između Srbija i Roma. Nekako smo se udaljili jedni od drugih, iako smo prolazili kroz iste stvari i iste probleme, i ratove i sve moguće nedaće i krize. I dalje postoji ta neka distanca kao da i jedni i drugi misle da neko ne pripada istom društvu. To je više vrsta socijane udaljenosti, ne rasizam, odgovara Nataša Tasić Knežević, profesorka solo pevanja i naša poznata operska diva romskog porekla, na pitanje Nova.rs - postoji li rasizam u Srbiji.
Dok su Sjedinjene države na ivici rasnog rata, žitelji Srbije su zdušno na strani crne Amerike. Nismo rasisti – busamo se u grudi, čak je i čuveni Harvard to potvrdio u svom istraživanju.
A potom, samo jedna konstatacija i pitanje Ramba Amadeusa izazvala je muk.
„Rasizam na Balkanu se ne meri odnosom prema Crncima – jer ovde ih nema. Meri se odnosom prema našoj braći – Romima. Koliko njih poznajete lično? Sa koliko njih ste prijatelji?“, upitao je Rambo putem društvenih mreža.
Sagovornica Nova.rs, operska diva Nataša Tasić Knežević potvrđuje – Rambo je u pravu.
„Ne mogu da kažem da nisam nailazila na tu diskriminaciju, ona postoji, ali stvar je u tome što kada neko pita Srbe da li vole Afroamerikance ili ne, oni vide Vil Smita, Morana Frimena, Vupi Goldberg, Bijonse… i njima je to skroz ok. Ali kada im se spomenu Romi, onda je drugačije…“, kaže naša sagovornica.
Kao vokalni pedagog u svom profesionalnom radu sretala se sa diskriminacijom.
„Radila sam više od deset godina, kao vokalni pedagog u Muzičkoj školi ‘Petar Stojanović’ na Ubu. Zaposlila sam se isključivo zato što je direktor bio normalan čovek. Dok moja druga drugarica ne može da nađe posao zato što su rekli da neće da im Cigani rade u školama, sem ukoliko ne predaju romski jezik. Što je opet vrsta diskrimininacije – ako je neko završio matematiku, fiziku… on ne mora da predaje romski jezik, već može da predaje matematiku ili fiziku…“, navodi Nataša.
A to, kako dodaje, zavisi isključivo od osobe koja zapošljava, tj. od direktora škole.
Ipak, Nataša Tasić Knežević ističe da Srbija nije rasistička.
„Srbija nije rasistička zemlja. Srbija je zemlja koja je izuzetno napaćena, sa svim svojim narodima, svih vera i veroispovesti koje žive ovde. Mi zajedno jedemo isti hleb. Kada budemo počeli da razmišljamo o tome na način da su sva deca ista, da sva deca imaju apsolutno ista prava koja su zakonom i rođenjem garantovana u jednoj pravnoj državi, kada svoj deci pružimo istu šansu, ta deca će jednog dana postati dobri ljudi. I mi sada imamo šansu da ispravimo neke stvari koje su se desile u prošlosti zato što smo bili mnogo maltretirani kroz istoriju. I jedni i drugi. Jesenovac, Banjica, Niški logor. Puna groblja i Srba i Roma stradalih u Prvom i Drugom svetskom ratu, za vreme bombardovanja, za vreme izbeglištva sa Kosova. I Romi su zajedno sa Srbima bežali sa Kosova. Svi su isto stradali. Isto“, kaže Nataša Tasić Knežević.
Ona upozorava na pojavu fašističkih organizacija koje javno propagiraju diskriminaciju prema drugim narodima, rasama, nacijama… sada i u političkoj predizbornoj kampanji.
„Imamo primer doktorke koja u svom tvitu navodi da niko ne može da je ubedi da čovek druge rase, druge boje kože može biti dobar. Kada sam svoje dete dojila, ja sam donirala i mleko za neonatologiju. Meni je bilo sasvim svejedno koje će dete, koje veroispovesti, boje kože i nacije da uzme to mleko. To je bilo spasenje za to dete. Pa me zanima – šta je ta doktorka koja se kandiduje na izborima mislila sa tim pitanjem, i kako ona misli da leči ljude, ko joj je dao licencu za lečenje ljudi?! Treba lekarska komora da preispita njene krajnje rasističke tvitove zbog kojih će neka pijanica da ubije nekoga, ili napadne u gradskom autobusu. Jer, mi nismo rasistička zemlja“, kategorična je ona.
Moji đaci
„Imam položen državni ispit, ja sam vrhunski pedagog. Imam đake koji su na Berkliju. Nikada nisam delila đake. Nikada roditelji đaka koji su dolazili kod mene na časove nisu imali nikakvu vrstu distance. Zato što su normalni. Koliko sam nailazila na loše, toliko sam nailazila i na dobre ljude. Loših, na žalost, ima upravo zbog takvih koji poput te ‘doktorke’ propagiraju Veliku Srbiju. Srbija je zbog svih ljudi koji žive u njoj! A, ne zbog Srba, ne zbog Roma, Hrvata, već svih koji žive u njoj. Zato je Srbija takva kakva jeste, zato je velika“, kaže Nataša Tasić Knežević.
Danilo Ćurčić, programski koordinator Inicijative za ekonomska i socijalna prava A11, podseća na poznato Harvardovo istraživanje od pre nekoliko godina, po kojem je Srbija najmanje rasistička zemlja.
„Niko ne dovodi u pitanje da li je Harvard svoje istraživanje dobro postavio ili ne, ali u kontekstu Srbije mislim da to nije baš primenjivo, jer se odnosi na rasizam prema Afroamerikancima. Teško je odgovoriti na pitanje da li postoji rasizam u Srbiji. To ne može da se izmeri. Ali, kada pogledate pojedinačni odnos prema Romima i sistemska pitanja, za koja je jasno da se nikada ne bi dešavala neromskoj populaciji, jasno je u kom pravcu to ide“, kaže za Nova.rs Danilo Ćurčić.
Pojedinačni odnos prema Romima nosimo „iz svojih kuća“, a to je upravo priča o napadnutim devojkama Romkinjama u gradskom autobusu u Beogradu.
„Sistemski – uz načelnu opredeljenost države da unapredi položaj Roma, tu ipak imate jako malo rezultata. Čak su neke mere koje se donose u potpunoj suprotnosti sa potrebama Roma“, ukazuje Ćurčić.
Potom navodi jedan primer, ističući da je potpuno suprotan od pozicije koju imaju antivakseri.
„Imate zakono finansijskoj podršci porodicama sa decom, koji propisuje da se dečji dodatak može ostvariti samo ako su sva deca u porodici primila sve obavezne vakcine. A potom imate podatak da je dvadesetak odsto sve romske dece obuhvaćeno vakcinacijom. Dakle, država sama kaže da je samo petina romske dece vakcinisana. I to ne zato što oni odbijaju, već zbog teških uslova života, neobrazovanja roditelja, zbog lošeg pristupa zdravstvenoj zaštiti. I onda donesete takav zakon“, navodi Danilo Ćurčič.
Na pitanje smatra li da je takav zakon namenski donet upravo zbog Roma, on odgovara:
„To je samo jedan primer. Nikada to nećemo saznati. Verovatno je ideja bila druga, ali su posledice zapravo još teže i guraju Rome na marginu. To ponovo otvara novi krug – vidi kakvi su neće da se vakcinišu, neće da idu u školu… I to nas ponovo vraća na ovo pitanje kako građani pojedinci percipiraju Rome“, ukazuje sagovornik Nova.rs.
Koji je putokaz ka rešenju?
„Prvo, da počne da se priča o tome. Kada postavite to pitanje, svako će reći da nema rasizma, da je imao druga Roma sa kojim je sedeo u klupi. Ali, kad malo zagrebete ispod površine, onda vidite da to baš i nema previše utemeljenja u realnosti. Ni država ne radi previše da to objasni. Jedna od stvari koje treba isticati je da država ne radi dovoljno da objasni da težak položaj u kojem žive Romi, to nije njihov izbor. Imate desetine hiljada ljudi koji žive u neformalnim naseljima bez vode i struje. Prvi odgovor koji dobijete od strane neroma – eto, oni imaju pravo da žive tu, a ja ne mogu da napravim kuću gde hoću. To nije tačno, imate stotine hiljada kuća napravljenih nelegalno, gde je ko hteo“, ukazuje Ćurčić.
Romi nisu tu napravili kuće jer su hteli, nego nisu imali gde drugde da žive.
„Imate ogroman broj Roma koji je izbegao s Kosova. Oni su, umesto da od države dobiju neke podsticaje za rešavanje stambenih potreba, napravili sami kuće na lokacijama koje su bile već u starim romskim halama ili na obodu grada. Kada se ti objekti ruše, niko se neće zapitati gde će ti ljudi ići. Oni će ostati na ulici. Tada država treba da kaže da oni to nisu napravili zato što su hteli da prave, nego je to posledica sistemskog zanemarivanja i nebavljena problemima Roma. A država ćuti, ne kaže ništa, nego podržava narativ i produžava krug odnosa prema Romima koji je takav kakav jeste“, zaključuje naš sagovornik.
****
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
