Podeli
Ilustracija, Foto: Shutterstock

Zbog koronavirusa, građani Srbije Prvi maj uglavnom neće obeležiti kao ranije - roštiljanjem po brojnim izletištima, te korišćenjem ovog praznika za odmor i predah. Ovaj Prvi maj građani će uglavnom provesti u svojim kućama, zbog zabrane kretanja.

No, i jedan i drugi način obeležavanja praznika rada imaće isti uticaj – nikakav – na položaj radnika u Srbiji.

Kada su pre skoro 140 godina radnici u Čikagu stupili u štrajk, uradili su to jer su im uslovi za rad bili nemogući.

Mala plata, radno vreme i do 16, čak i 18 sati i život jedino i potpuno posvećen radu u fabrici, bio je razlog za pobunu i zahtev za osmočasovnim radnim vremenom. U velikim demonstracijama šest radnika je ubila policija, a još desetine ranila.

Danas u Srbiji ima mnogo ljudi koji jedva preživljavaju – zbog niske plate moraju da rade nekoliko poslova, uslovi rada su često veoma loši i jedini način da prežive i prehrane decu jeste da rade, od jutra do mraka, na crno, na sivo, sa kratkotrajnim ugovorima, uglavnom bez ikakvih prava iz zakona o radu.

Danas – a i u poslednjim godinama – smisao izjava koje stižu iz vlasti jeste da ljudi treba da budu srećni što imaju bilo kakav posao, bez obzira na uslove.

Država daje subvencije “investitorima” koji od tih subvencija bedno plaćaju ljude da rade poslove koje mašine ne mogu da obave.

U takvim fabrikama radnici nose pelene za odrasle, jer ne dobijaju ni minimalnu pauzu tokom rada.

Foto: Shutterstock

U takve fabrike dođe premijer, sada predsednik, i kaže – ja nisam nigde video te pelene. I još kaže da šta ima veze što se radi prekovremeno, kad je plaćeno, a ima mnogo mesta gde se to prekovremeno i ne plaća.

I još doda da ne bi valjalo da se na taj način teraju investitori.

U takve fabrike, gde radnice primaju dvadesetak hiljada dinara mesečno, dođe premijer i kaže im – kada budete šetali svetskim metropolama, u izlogu ćete moći da vidite cipele koje ste vi napravili.

Setimo se, Srbija je zemlja u kojoj stotine radnika ginu na svom radnom mestu zbog nebezbednih uslova rada. Setimo se i Gorana Vesića koji, nakon jedne od pogibija, odmah istrčava u javnost i kaže da je reč o velikom i ozbiljnom investitoru, kao i da su sve procedure bile poštovane.

Setimo se, Srbija je zemlja u kojoj ministarstvo rada na poklon dobija dva automobila od firme u koju posle treba da šalje inspekciju rada da kontroliše da li je sve po propisima.

Srbija je zemlja u kojoj predsednik jedne opštine kaže da je kineski investitor dobio uvid u svih 55.000 zdravstvenih kartona u Obrenovcu “zato što ozbiljne kompanije gledaju kakvo je zdravstveno stanje tog dela stanovništva, zato što neće da plaćaju penale zbog iznenadnih bolesti”.

(Ispostavilo se kasnije da to, srećom, nije tačno, ali da je predsednik opštine Miroslav Čučković imao potrebu da pokaže šta je sve spreman da uradi da bi dovukao investitora.)

Da ne nabrajamo sve one silne “gazde” koje teraju radnike da im vrate deo minimalne plate, jer misle da im je i to mnogo, a radnici nemaju kud, jer nemaju drugog izbora.

Da ne pominjemo sve te silne sindikate i njihov učinak na zaštiti radnika, koji je opasno blizu nuli.

Da ne pominjemo potpunu podeljenost radnika koji su u javnom sektoru i radnika koji rade u privatnom – kao da je reč o dve različite države.

Koronavirus je samo još jedan teret na leđima radnika, i oni su bili među prvima na udaru: oni koji su radili na crno, na privremenim i povremenim poslovima, na određeno – svi oni su mogli dobiti i dobijali su otkaze, jer su nevidljivi; država će pomoći firmama koje su ovakve radnike otpustile.

A opet, Prvi maj se svake godine obeleži pravljenjem roštilja i izletom.

Možda je ipak, najveća umetnost vlasti to što uspeva da većinu ljudi drži tik iznad granice očaja.

Komentari

Vaš komentar