3
Trećeg maja je po meni trebalo sve da stane. Masakrirana nam je budućnost, obezglavljena, zatrta.
Prva moja reakcija bila je bes, a pošto sam bučan po prirodi, sklonio sam se u mrak. Naterao sam se da zanemim i pretvorim u plamen sveće koja topi moje telo kao vosak. U prvim danima nisam toliko razmišljao o svom sinu koliko sam pokušavao da kao kukavica odagnam od sebe pomisao na bol roditelja koji su izgubili decu.
Napali su našu budućnost, oslepeli su nam oči kroz koje bi smo gledali kada fizički nestanemo, da ima boga i pravde. Umrla su nam deca pre nas. To se ne radi tako. Mora da ide po redu. Nije fer da roditelji nadžive svoju decu. Jednostavno nije.
Opcija da mi se dete vraća na stratište u koje je njegova škola pretvorena zaista mi nije ni padala na pamet. Nekako sam vaspitan da se podrazumeva da zaštitim slabijeg, da ne jedem rukama, da ne vršim nuždu na ulici.
Mislio sam da je najnormalnija reakcija da sve stane. Da škola nestane. A onda sam se suočio sa životnom literaturom.
Kamijev Stranac, Mešin Derviš, Kafkin Jozef, su mi se kezili u lice. Setio sam se stiha Damira Avdića, koji sam usvojio kao prekor starijeg ortaka: „I ne boj se života, to prođe usput, uradi što si naumio, i ne obaziri se, srešćeš ljudi, srešćeš i kretena, ti samo pruži ruku, ako uzvrati primi, ako ne, i ne treba ti, to je ruka od govana…“
Birokrate su odlučile da deca gaze po senkama dece. Nastavite sa školom, gradivo ne sme da trpi. Morate da budete pod kontrolom, vašu decu ne smete da vadite iz sistema, ako to uradite sistem će se svetiti!
I kada je posle poslednje sahrane zazvonilo školsko zvono za početak časova ja sam bio očajan.
S druge strane udahnuo sam duboko i ronio na dah posmatrajući svoje dete. Veliki je, porastao, lep je.
Oči su mu utihnule, prestao je da se smeje, ulazio je u sebe. To sam instinktivno morao da prekinem i otišli smo na dugački vikend u prirodu.
Tamo smo se družili, pretvorio sam se u dosadnog matorca a onda sam se pribrao i ponašao kao da je sve normalno. Gledao sam ga noću kada zaspi, mrdale su mu se usne. Ja sam plakao onim teškim suzama, nemoć, nemoć, nemoć… samo to sam osećao.
Vratili smo se, sahrane njegovih drugarica su se nizale, ubrzao se, morao sam da ga usporim. Pitao sam za savet vrhunske stručnjake, moje drugare, rekli su mi: relociraj ga. Dobro. Dogovorili smo se supruga i ja. Njih dvoje su otišli. Majka je majka.
Ja sam ostao sa starijom ćerkom, punokrvnom Ribnikarkom, koja je sada gimnazijalka u Trećoj i nas dvoje smo lekovito uticali jedno na drugo. Tinejdžerka i njen tata. Mnogo tata iz naše škole to neće doživeti. Opet sam se zarozao. Zvali su me drugari sa svih strana da pitaju kako sam. Koga boli uvo kako sam ja? Dece nema!
A onda sam krenuo da se borim za budućnost. Prva prepreka se pojavila u vidu roditelja koji su iskazali želju da se njihova deca vrate u školu. Kao deca to žele.
Deca od 7-8-9-10 godina to žele? Pa za šta služe roditelji osim da ih osujete u željama i nauče nečemu. Iskren da budem svako ko se krije iza odluke dece treba da se preispita: „Šta nije u redu sa mnom?“
A sin kako mi je? Pa dobro je. Bolje od mene. Družimo se, šetamo, igramo kaladont, upoznajem ga sa mojim drugarima koji su ceo život etiketirani kao najgori zato što su najbolji.
Peca Popović bi rekao neosedlani. Imam puno ljubavi za roditelje koji su izgubili decu, puno prezira za one koji beže od odgovornosti. Nemamo pravo da stanemo mada Srbija MORA da stane. Aman!!!
BONUS VIDEO: „Moj sin neće ići u ovu prokletu školu“: Roditelji protiv toga da se deca vrate na nastavu u OŠ „Vladislav Ribnikar“
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
