Profesorka Ana Savić, rame uz rame sa studentima: Vidim Srbiju u kojoj će moći da se diše

Slovi za jednog od najvećih stručnjaka u zemlji za pitanja biodiverziteta, a široj javnosti je postala poznata po stručnoj i argumentovanoj odbrani Jadra i samim tim se našla na meti republičke vlade i svih zagovornika teze da “Rio Tinto” treba da se bavi eksploatacijom litijuma u zapadnoj Srbiji. Ova krhka ali hrabra žena proteklih godinu dana odlučno provodi vreme sa svojim studentima na ulicama.

Rio Tinto, ekološki aspekt, opasnosti?

- Rio Tinto projekt „Jadar“ nije samo tehničko i ekonomsko pitanje – to je ekološka kocka sa našom budućnošću. Kao biolog i ekolog, jasno vidim da rizici od zagađenja podzemnih voda, degradacije biodiverziteta i širenja posledica, geografski daleko prevazilaze lokalnu tačku rudarenja — posledice bi se osećale stotinama kilometara. To nije prihvatljivo, posebno kada predložene mere „prevencije” zavise od korporativnih standarda Rio Tinta, a ne od naših nacionalnih zakona i normi zaštite prirode. Slažem se sa dr Ljiljanom Tomović — nauka nam govori da je najbolja i najodgovornija mera: odustajanje od tog projekta.”

Napad na Univerzitet u Nišu i rasparčavanje Filozofskog fakulteta?

- Napad na Univerzitet u Nišu zaista liči na osvetu loših đaka, ali i na potez plagijatora i otimača – ljudi koji ili ne razumeju kako Univerzitet funkcioniše, ili su toliko bahati da ih ne zanima što deluju suprotno svim pravilima, od zakonskih akata do elementarne logike. Ovo nije samo udar na Filozofski fakultet, već pokušaj probijanja brane koja štiti autonomiju Univerziteta, a kada se ta brana jednom naruši, mutna voda bezvlašća lako može preplaviti i ugušiti nešto što društvo ipak i dalje ima: slobodnu, nezavisnu misao univerzitetske zajednice. Otvaranje ‘Fakulteta za srpske studije’ na ovakav način predstavlja uvredu za akademsku zajednicu i pokušaj njenog potcenjivanja. Ali Univerzitet u Nišu neće ćutati. Akademska zajednica će reagovati jasno, principijelno i odlučno, baš zato što branimo ne samo svoj integritet, već i javni interes.

Akademska zajednica u Nišu i njen odnos prema studentima?

Akademska zajednica se ovih dana povezala kao nikada do sada, ujedinjena u jasnoj svesti da branimo iste vrednosti i isti univerzitetski prostor. U roku od nekoliko minuta dobijamo informacije iz svih univerzitetskih centara, imamo žive kontakte sa fakultetima širom zemlje i jasno vidimo da danas, jednako na umetničkim, građevinskim, prirodno-matematičkim ili biološkim fakultetima, hodamo u istom pravcu – mentalno, vrednosno, a često i bukvalno, rame uz rame.

Što se mene tiče, ja sam od prvog dana uz svoje studente – na terenu, u laboratoriji, na predavanjima. Kako onda ne bih bila uz njih i sada, kada pokazuju zrelost, hrabrost i integritet koji prevazilaze njihove godine? Pisala sam im javno da im se klanjam do zemlje, a to i dalje mislim.

Podržavala sam i podržavaću ih svim srcem i celom snagom: od toga da smo zajedno prepešačili stotine kilometara, do toga da mi nije teško da nadoknadim svaki izgubljeni minut nastave, u bilo koje vreme. Studenti su naš ponos, a mi smo danas dužni da budemo njihov oslonac jednako snažno koliko su oni bili i ostaju naš.

Izbori, studentska lista, opozicija?

- Kad god da budu izbori – studentska lista pobeđuje, jer ovo nije borba ideologija, već borba dobra i zla, kako nedavno reče jedan moj dragi prijatelj. Oni koji stoje nasuprot studentima to vrlo dobro znaju, pa im više ni trenutak raspisivanja izbora ne menja odnos snaga: samo biraju između lošeg i malo manje lošeg. Studenti imaju spremnu listu, odlučili su da je ne objavljuju, i biće onako kako oni kažu, jer su bezbroj puta pokazali da su dorasli izazovu i spremni da preskoče svaku prepreku.
A što se tiče opozicije… opozicija? Koja? Jedina opozicija koja za mene postoji jeste ona koja će jasno stati uz studente i ustupiti svoje resurse njihovoj listi — sve ostalo je politička statistika koju godinama ni ne primećujem.

Da li ste optimista, kako vidite Srbiju za deset godina, sta ocekujete?

- Ja sam optimista i Srbiju za deset godina vidim kao zemlju koja je konačno iskoristila svoju poziciju na raskršću Istoka i Zapada kao prednost za dobrobit svojih građana, a ne kao izgovor za sedenje na dve političke stolice. Vidim zemlju sa podmlađenom populacijom, u kojoj su obradive površine korišćene racionalno i pametno, gde mleko iz domaće proizvodnje nije skuplje od uvoznog. Vidim Srbiju u kojoj imamo kvalitetnu i dostupnu pijaću vodu, u kojoj je zdrava životna sredina standard, a ne valuta za potkusurivanje ili predmet nečije trgovine. Pre svega, vidim Srbiju kao zemlju u kojoj će moći da se diše — i figurativno i bukvalno. I iskreno verujem da ćemo vrlo uskoro, kao društvo, konačno prodisati.