Profesor, sportista, košarkaški trener i autor više knjiga dr Aleksandar Kerković iz Niša proslavio je 2. maja stoti rođendan i nastavio da vredno radi na svojim rukopisima, da svakodnevno šeta i vežba – svakoga dana po dva sata.
Iako je zakoračio u u drugi vek života zdravlje ga i dalje odlično služi, tako da je stoti rođendan proslavio najpre sa svojom porodicom, a potom i na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje koji je u njegovu čast organizovao svečanu akademiju. Tom prilikom je od svog nekadašnjeg studenta Dragoslava Dugalića dobio 101 ružu, a trener košarkaške reprezentacije Srbije Svetislav Pešić poklonio mu je košarkaški dres sa brojem 100.
Tokom svoje dugogodišnje sportske karijere dr Kerković bavio se mnogim sportovima, između ostalog i plivanjem, atletikom, fudbalom i tenisom, ali je košarka bila i ostala njegova najveća ljubav i najznačajnije rezultate ostvario je upravo kao košarkaš i košarkaški trener.
Zahvaljujući njegovom angažovanju košarka je posle Drugog svetskog rata počela da se igra u Čačku, Šapcu, Kruševcu, Paraćinu i Nišu, a mnogi naši poznati košarkaši započeli su karijeru pod njegovim stručnim nadzorom.
Prve košarkšake korake Kerković, međutim, nije napravio na sportskom terenu već u zarobljeništvu u blizini Obrenovca.
„Nemci su me zarobili jer sam, kada je Drugi svetski rat počeo, otišao u partizane kao i moj rođeni brat koji je bio jedan od najbližih Titovih saradnika. Sa ostalim zarobljenim partizanima radili smo na obali Save, pored obrenovačkog sela Skela, kada se tu pojavio čovek iz Beograda koji je sa sobom doneo koševe i košarkašku loptu. Rekao je da se zove Mija Stefanović i izdvojio je nas petoricu, šestoricu da nam pokaže kako se igra košarka“, priseća se dr Kerković.
Prema njegovim rečima, ni sada se ne zna kako se Stefanović tu pojavio i kako su nemački vojnici dozvolili da njih, zarobljenike koji su radili od jutra do mraka, uči košarku.
„Mene je prvog izdvojio iz grupe jer sam sa 1,90 metara bio najviši. Nije bilo terena, okupili smo se na livadi i tu nam je pokazivao kako se igra košarka. Zbog trave smo mogli samo da se dobacujemo. Mija je otišao, ali ja košarku nisam zaboravio, nastavio sam da je igram i to u radnom logoru u okolini Smederevske Palanke, gde su nas prebacili iz okoline Obrenovca“, istakao je dr Kerković.
Kazao je da su uslovi života u logoru bili surovi, a upravnik je bio strah i trepet za sve, ali se on ipak usudio da ga pita da naprave teren i povremeno igraju košarku.
„Na veliko zaprepšćenje svih, upravnik je to odobrio i mi smo usred logora, u kojem smo proveli tri godine, s vremena na vreme igrali košarku. Među onima koji su mi se pridružili u tome bio je i Puriša Đorđević, naš poznati režiser“, kazao je Kerković.
Igrom sudbine, dodao je, uspeo je 1944. godine sa još jednim zarobljenikom da pobegne od Nemaca upravo kada su želeli da ga iz Beograda upute u nemačku jedinicu. Posle oslobođenja nastavio je školovanje i 1946. godine upisao Državni institut za fizičku kulturu.
„Tu sam upoznao moju, sada pokojnu suprugu Bisu i igrao košarku u Crvenoj zvezdi. Kao najbolje na studente na fakultetu Košarkaški savez nas je odredio za demonstatora košarke u celoj Srbiji. Najpre sam u Čačku pokrenuo klub u Fabrici hartije, ali je interesovanje radnika bilo malo. Međutim, kada smo napravili teren u gradu, tu su se pojavila mnoga deca i prvi naši najbolji košarkaši poput Dragana Kićanovića, Radivoja Živkovića, Radisava Ćurčića i Željka Obradovića. Potom sam košarku doneo u Šabac, onda u Kruševac i Paraćin i na kraju u Niš“, kazao je dr Kerković.
Dolazak u Niš, dodao je, bilo je jedno od najgorih iskustava u njegovom životu, ali je kasnije zavoleo ovaj grad i sada se ne bi vratio u Beograd ni da mu gore daju „deset vila“.
„Moju suprugu i mene uputili su na Višu pedagošku školu da predajemo fizičko vaspitanje, ali nas u Nišu niko nije sačekao. Nismo imali kome da se javimo, gde da stanujemo, nismo imali šta da jedemo. Spavali smo po domovima. Krenuli smo od nule i u privatnom životu i na Višoj pedagoškoj školi. Tamo nisu imali ni loptu za košarku, a kamoli košarkaški teren. Napravili smo ga zajedno sa studentima, a veliku pomoć u razvoju košarke u Nišu imao sam od jednog izuzetnog čoveka, novinara Srećka Taritaša“, istakao je dr Kerković.
Do penzionisanja 1987. godine radio je kao profesor na većem broju sportskih predmeta na Filozofskom fakultetu u Nišu, a svoje košarkaško znanje usavršavao je i u Americi i Švajcarskoj.
„Napisao sam do sada veliki broj naučnih radova i 24 knjige. Pišem i dalje, ne nameravam da se „penzionišem“. Bavim se uglavnom filozifijom telesne kulture. Interesuje me šta treba da radimo, što se tela i duha tiče, da bi ostali mladi. Upravo se time bavi moja knjiga „O telu i duhu – treće doba“ koju sam promovisao na svečanoj akademiji“, izjavio je dr Kerković.
Prema njegovim rečima, recept za dug i zdrav život je u svakodnevnom vežbanju i bavljenje sportom makar jednom nedeljno. Umerena ishrana, dodao je, takođe se podrazumeva, nikako prejedanje i gojaznost.
BONUS VIDEO Zdravo Misli: Uticaj slobode na mentalno zdravlje
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare