Osvrt na 100 dana najnovije vlade A.B., posebno na taj period rada najnovijeg ministra zdravlja (ministarke) čini se u startu kao nemoguća, ili pravilnije, nepotrebna stvar, piše u svom autorskom tekstu dr Miro Čavaljuga, specijalista opšte hirurgije, subspecijalista abdominalne hirurgije i predsednik resornog odbora za zdravstvo u Demokratskoj stranci.
Piše: dr Miro Čavaljuga
Sve vlade ovog režima su iste, bez obzira ko ih vodi i ko su resorni ministri.
Ministri zapravo ne postoje, mada bi oni jako voleli da postoje. Oni su državni sekretari, jer je ministar svih ministarstava neko drugi; državni sekretari su pomoćnici ministra, a pomoćnici su načelnici odeljenja. Imaju titule, ali im ne vrede. Za sve što hoće – moraju da pitaju… pa ako im se dozvoli. Određene politike, obelodanjene, nema ni u jednoj jedinoj oblasti, pa je tako nema ni u zdravstvu.
Šta je za ovih 100 dana uradila ministarka Grujičić?
Odgovor je jednostavan: ništa važno za zdravstveni sistem, a tako će biti i ubuduće.
Istine radi, ona jeste dala nekoliko izjava; odredila se prema nekim problemima; najavila neke promene u nekim oblastima… Nijedna od njenih izjava ne dotiče se suštinskih pitanja zdravstvenog sistema, mada su stvari koje pokušava da pokrene, a koje, sa velikom sigurnošću mogu da izjavim, neće moći da izvede, ipak spadaju u važne stvari u zdravstvu.
Spomenula je slanje lekara u penziju sa 65 godina; navela je oštro raščišćavanje vezano za rad u privatnom i državnom zdravstvu; te određivanje koeficijenata za nivoe plata zdravstvenih radnika… Priznajem da su ovo važne stvari, ali nisu najbitnije.
Najbitnije stvari su nova organizacija zdravstvenog sistema (od početka do kraja!) i realno finansiranje. Nova organizacija podrazumeva sve…da ne nabrajam. A od toga nema, bar sada, ništa. Ništa se neće bitno promeniti u zdravstvu Srbije dok se ne promeni kompletan politički aktuelni sistem.
Da li ministarka zdravlja zna za probleme i da li želi da učini neophodno da, kao najodgovornija osoba u tom sistemu, taj sistem „postavi na noge“? To ne mogu da znam, ni za jedno ni za drugo, ali i da oboje prepoznaje i želi da to učini – jednostavno neće moći. Neće joj biti dozvoljeno.
Već je napravljen negativan primer po nju, vezan za smenu direktorke „Laze Lazarević“, čiju je smenu podržala, ali je objasnila da ne može da je smeni, jer nju „smenjuje Vlada“, a Vlada to neće učiniti, jer je direktorka iz bitne političke stranke… Nije, naravno, rekla istinu, jer ministrarka, po pravu nadzora, može Vladi da predloži smenu bilo koga u zdravstvu…To nije uradila, pa da onda vidimo i Vladu i tu stranku…
Ako je podržala smenu, a ništa ne može da učini – zašto je i dalje ministar? Šta onda ozbiljnije može da uradi? Da zabranjuje pušenje? To sa cigaretama me podseti na neke od ministara koji su svoje ministrovanje započinjali naredbom o evidenciji dolazaka i odlazaka s posla….Svi smo znali da taj nema pojma šta da radi u oblasti za koju je ministar. Naravno da je pušenje štetno i da ga treba suzbijati, ali ta stvar nije ni na stotom mestu po važnosti za srpsko zdravstvo i zdravlje. Svi znamo da u njenoj nadležnosti nije direktno zaštita životne sredine (i za to postoji ministar, nažalost!), ali su u njenoj nadležnosti itekako posledice po zdravlje građana zagađenja te sredine… o čemu nije rekla ništa.
Rad lekara u dva sistema jeste stvar koja mora da se reguliše – ovako jednostavno ne može dalje. Ali ministarka je morala da postavi dva pitanja: zašto privatno zdravstvo nije u potpunosti inkorporisano u državni sistem (ili zašto nisu ta dva dela objedinjena), i drugo pitanje: zašto lekari rade na dva mesta?
Jasni odgovori na oba pitanja bi omogućili dalje rešavanje…
Priča o slanju u penziju lekara sa 65 godina života je dosta eksploatisana u medijima i ne želim da ponavljam izrečeno. Tema je vrlo kliska i jako je pažljivo treba odraditi. Ne verujem da je ovo Ministarstvo to u stanju. Još nešto: g-đa ministar nije pomenula profesore emerituse. Postavimo stvar ovako: ako jedan profesor emeritus nije tokom svoje profesorske karijere edukovao bar dva naslednika koji su mu ravni ili bolji od njega – čime se to on, kao profesor, bavio? I čemu uopšte služi titula profesora…ako nema naslednike? I treba mu još 10 godina da to promeni? Daleko od toga da ne postoje slučajevi da neko dobije titulu emeritusa, za koju se apsolutno zalažem…ali tek kad vidim naslednike.
Rangiranje zarada po radu (izjava drž. sekretara M. Đerleka) jeste još jedan pokušaj davanja važnosti nečemu što se rešava na drugačiji način. On je govorio o hirurzima (neki idu u operacionu salu 10 puta, a neki jednom nedeljno …ili slično). Zašto neko operiše stalno, a neko jako retko? I da li to važi, i kako za ostale specijalnosti i sve zaposlene u zdravstvu?
Da li se radi o favorizovanju određenih (i zašto?!), ili je reč o izbegavanju operacija od strane drugih? Ako je reč o izbegavanju operativnog rada, zbog čega se to dešava? Da li ne znaju da operišu ili su bolesni? Bolesni se leče, a ako ne mogu da ozdrave, napuštaju posao… ovo nije nemilosrdno, ovo je samo realno. Neka se to vidi na zapadu. Oni koji beže od operacione sale, jednostavno nisu potrebni nikome. Hirurg koji ne operiše – nije hirurg.
Da ne spominjemo onu bruku od Lekarske komore…. možemo probleme da nabrajamo unedogled.
Toliko ih je mnogo da tekst ne bio bio osvrt, nego kompletan elaborat.
Na kraju: g-đa profesorka Grujićić je pokazala izvesnu hrabrost kad je prihvatila funkciju ministra zdravlja. Ona zna zašto je to prihvatila – a ja joj želim sreću i želim joj da uspe u tom poslu. Zbog svih nas. A samo Bog zna da su joj šanse nikakve. Kad se mandat završi jednog dana, prava ili kriva, biće samo ona.
BONUS VIDEO: Čekajući pregled: Koliko kasni srpsko zdravstvo? – gosti Rade Panić i Bojana Milovanović
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare