Čitav radni vek građani Srbije provedu odvajajući od svake plate deo novca koji odlazi u budžet za zdravstveno osiguranje, iako se sve veći broj ljudi leči u privatnim klinikama, u kojima samo na specijalistički pregled ode pravo malo bogatstvo. Privatne ustanove ne podležu inspekciji Ministarstva zdravlja, pa imaju slobodu da tarifiraju svoje usluge bez ograničenja. Činjenica je, međutim, da im nikada nije dosta, jer u kilometarskim cenovnicima od kojih se lako zavrti u glavi, postoji naplata čak i za pratnju obolelih, za blisku osobu koja želi da bude pored pacijenta, najčešće ako je umirući. Ovakva „usluga“ košta i do 25.000 dinara dnevno, a uključuje "smeštaj i hranu".
U privatnim klinikama, za razliku od državnih, postoji mogućnost palijativnog zbrinjavanja terminalno obolelog pacijenta, što znači da imaju uslove da osoba umre u bolnici, ali to košta. Jedan bolnički dan košta od 15.000, ako je recimo u pitanju ugradnja pejsmejkera, do čak 40.000 dinara, ako je osoba na respiratoru.
Ukoliko neko od rodbine ili bliskih ljudi želi da provede dan sa ležećim pacijentom, što se najčešće dešava kada je oboleli umirući, tačnije terminalno bolestan, u privatnim klinikama jedan dan pored obolelog, košta od 9.000 do 25.000 dinara, zavisno od ustanove i „ponude“.
Građani koji se leče privatno, ogorčeni su cenama, koje niko ne kontroliše, a naročito odsustvom empatije kod ljudi u upravi ovih ustanova, koje su van dometa „državnih inspektora“.
„Tužno je što moramo da platimo čak i sedenje ili krevet pored nekoga koga volimo, a ko umire. Moja tetka je hiljade evra ostavila u jednoj klinici u Beogradu, a na kraju je tamo i preminula. Poslednjih dana sa njom je bio sin, moj brat, koji je platio 30.000 dinara da bude sa majkom pred smrt, jer je dan za pratnju u toj klinici 15.000″, ljutito za Nova.rs priča Kristina Lalić.
Pročitajte još:
Ona dodaje da u državnim bolnicama ovakva mogućnost uopšte i ne postoji.
„Čak su negde i posete i dalje zabranjene, pa pacijente šalju da u bolovima umiru kod kuće, pred bespomoćnom rodbinom. U privatnim ustanovama se ponude da zadrže pacijenta, ali uvek neko želi da bude tu, pored kreveta, što mora da plati. Ne znam zašto im je potrebno da naplaćuju voljenima da budu pored umirućih, kad prethodno iz lečenog pacijenta iscede i poslednji dinar“, kaže Lalić.
U državnim zdravstvenim ustanovama u Srbiji ne postoje palijativna odeljenja u kojim pacijenti umiru, a pored njih su članovi porodice, koji žele da ih „isprate“.
„Nemamo uslove da primimo rodbinu pacijenata koji su umirući. One kojima nema spasa, najčešće otpuštamo kući i tamo čekaju svoj kraj, okruženi voljenima. Nemamo nikakve mogućnosti da u pojedinim sobama grupišemo pacijente i pratnju, to je neizvodljivo, posebno sada kad su na snazi i dalje zabrane poseta, ne samo zbog kovida, već i gripa i drugih respiratornih virusa. Privatne klinike su nešto drugo, oni imaju uslove za pratnju pacijenata, a to što skupo naplaćuju, država bi trebalo da reguliše i ne samo ovu, već i sve ostale tarife koje su nenormalne“, kaže za Nova.rs direktor jedne državne bolnice u Beogradu, koji je zamolio da ostane anoniman.
U privatnim zdravstvenim ustanovama ne postoji ništa gratis. Cene specijalističkih pregleda kreću se od 8.000 do 10.000, snimanja ultrazvukom i rendgenom 4.000 do 6.000, magnetna rezonanca i skener 12.000 do 22.000 dinara, a za operacije je potrebno izdvojiti od 150.000, pa sve do milion dinara, negde i više od toga, a u zavisnosti od ustanove i renomea lekara koji zbrinjava. 
Foto: Vesna Lalić/Nova.rs
“Skoro 42 odsto od ukupnih troškova zdravstvenog sistema, ide iz našeg džepa za lekove, analize, preglede, snimanja, intervencije, a to je godišnje od 850 do 980 miliona evra. To znači da u privatan sektor ode skoro pola od ukupnih troškova zdravstvenog sistema, tri puta više nego u drugim zemljama. Ako je iznad 20 odsto troškova građana za zdravstvo u privatnom sektoru, smatra se da je zdravstveni sistem države u ozbiljnom problemu“, objašnjava za Nova.rs infektolog prof. dr Dragan Delić, nekadašnji direktor Infektivne klinike i profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.
Naime, svaki osiguranik u Srbiji mesečno za zdravstveno osiguranje odvoji tačno 3.607,57 dinara, što je na nivou cele države blizu 2,5 milijarde evra godišnje, čime im je obezbeđena knjižica, sa kojom, nažalost, jedva mogu da podmire najneophodnije zdravstvene potrebe.
***
BONUS VIDEO: Da li idete kod državnog ili privatnog doktora?
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare