Moj prvi odlazak na psihoterapiju uskoro slavi peti rođendan. Pet godina je prošlo od kada sam jednog februara ušao u malu kancelariju zgrade "North city", koja se, gle čuda, nalazi u severnom delu Kosovske Mitrovice.
„Što je veće samopouzdanje s kojim je osoba sposobna prihvatiti samu sebe, što je izvesnija njena slika o sebi, to će pouzdanije i učinkovitije izražavati i nuditi svoju ljubav bez preteranog straha da će biti odbačena i ponižena“ – Heinz Kohut, psihoanalitičar.
O psihologiji, psiholozima i psihoterapiji ranije nisam ni razmišljao sve do trenutka dok nisam počeo da imam osećaj da konstantno pokušavam da preskočim zid koji je barem duplo viši od mene.
Olakšavajuća okolnost u celoj priči je ta što osim mnogo drugih „pogodnosti“ tadašnjeg života na severu Kosova, imate mogućnost da kod psihologa odete potpuno besplatno.
Svoje prve seanse sećam se kao nekog važnog događaja koji nam uvek ostane urezan, onog događaja za koji znate u koliko je tačno sati počeo, šta ste obukli, mislili i osećali.
Moja psihološkinja zakazala mi je prvi termin u 16 sati.
Dok sam prilazio njenoj kancelariji imao sam snažan osećaj da idem na mesto koje će mi pomoći, ali i mesto na kom ću dobiti neočkivane odgovore na pitanja na koja nisam ni znao da želim da postavim.
Moj subjektivni osećaj bio je da ženu naspram sebe bombardujem informacijama od kojih ona ne pokušava da se brani, kao što mi nekada umemo da uradimo, već samo sluša i to očima – pogledom punim razumevanja.
Sećam se da sam i jednog trenutka rekao: „Molim te, pomozi mi“.
Usledili su razgovori u zakazanom terminu jednom nedeljno, u međuvremenu su se nastavili u potpunosti onlajn nakon mog i zvaničnog dolaska u Beograd.
Bilo je nedelja kada sam želeo samo da nikada nisam ni otišao kod psihologa, jer se telo snažno protivilo bilo kakvoj promeni.
Bilo je i dana kada bih razgovor započinjao sa „Ja ni ne znam šta danas da pričamo“, pa se to, kao po nekom nepisanom pravilu, završavalo ozbiljnim uvidima i kontaktom sa delovima sebe koji su bii zaleđeni.
Ako neko i ima predrasude prema onlajn terapiji, trebalo bi da zna da je kontakt između terapeuta i klijenta isti kao „oči u oči“, a u prilog tome govori i činjenica da sam neke od svojih najtežih seansi imao onlajn.
Naravno, za početak treba naći terapeuta u kog ćete imati bezuslovno poverenje, što obično bude preko preporuke.
PROČITAJTE JOŠ
Još jedan od izgovora koji se provlači, a koji nam služi kao „superudaljavanje“ od promene je i da su psihoterapije skupe. I jesu. I to mnogo. A da li ste ikada probali da nađete ima li u vašem gradu nekog projekta koji uključuje besplatnu psihoterapijsku podršku, ili da jednostavno uzmite knjižicu i odete u Dom zdravlja?
Ko hoće nađe način…
I na kraju – glavna dilema i pitanje svih pitanja koje postavljaju ljudi koji bi kao hteli da krenu na terapiju, ali bi ipak i da još malo razmisle: Kako ti je to pomoglo?
Tokom terapije koja i dalje traje, a na koju idem već skoro pet godina, stupio sam u kontakt sa delovima sebe koji su uplašeni, koji su bili pod traumom ili su jednostavno bili zbunjeni.
Naučio sam kako da prepoznam uzroke mnogih situacija u kojima sam se našao u odnosu sa drugim ljudima.
Za nekoliko nivoa poboljšao odnos prema sebi, svojim članovima porodice i prijateljima.
Suočio sam se najtežim životnim situacijama, dobio hrabrost da se suočim sa najbolnijim događajima svog života – na seansama sam se vraćao na mesta koja su za mene do tog trenutka bila zaključana.
I ne, tu nije kraj. Pet godina mi je trebalo da krenem da rešavam problem viška kilograma, a još mnogo toga me čeka u kutiji u kojoj sam svašta zatrpao.
A život i jeste konstantan rast, izlaganje i suočavanje.
Da li sam sve probleme magičnim štapićem rešio na seansi? Nisam. To nije ni moguće. Ali sam osposobljen da iz svakog životnog izazova izađem manje okrznut, jer imam sebe.
****
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare