Kraj devedesetih, osim što nam je doneo bombe, smrt i razaranje Srbije, doneo je i prvi sistemski pokušaj da se ukinu svi mediji koji bi mogli da smetaju socijalističko-radikalskoj Vladi. U toj Vladi ministar je informisanja bio Aleksandar Vučić, adut Vojislava Šešelja koji je ministarskim mestom nagrađen posle višegodišnjeg boravka u skupštini Srbije gde je predano radio na dokazivanju šefu Šešelju agresijom u nastupu, takmičenjem u uvredama i pretnjama političkim neistomišljenicima.
Piše: Slobodan Georgiev
Takav mladi radikal dobio je u zadatak da „reši“ medijsku scenu na kojoj je vlast imala dominaciju preko Politike i Večernjih Novosti u štampi i svih eketronskih medija. Na drugoj strani bilo je nekoliko dnevnih novina koje su uspevale da nekako prežive. Neki ipak taj period neće preživeti i svi znamo šta je bilo sa Slavkom Ćuruvijom izdavačem Dnevnog Telegrafa i nedeljnika Evropljanin.
Šta su uradili radikali? Kriminalizovali su uvredu, pojednostavili su postupak pred sudovima i krenula je odmazda. Za bilo šta što objavite u novinama a što neko može da razume kao uvredu ili nanaošenje duševnog bola išlo bi se na sud, koji je brzo postao preki sud za štampu u Srbiji.
Visina kazni koja je najčešće išla na račun Ćuruvije i njegovog Dnevnog Telegrafa, kao i na račun nedeljnika Evropljanin (koji će prestati da izlazi krajem 1998. godine) kao i kazne koje su odrezivane dnevnim novinama Danas (koje hvala bogu još postoje), ili Radiju B92 bile su usmerene da izdavači (privatne firme) odustanu i zaustave te medijske projekte. Ono što danas vidimo da rade izvršitelji po Srbiji po su radikali predvođeni Šešeljem i mladim ministrom Vučićem radili tada medijima, novinraima i njihovim porodicama.
Ljudima su bukvalno praznili ne samo račuine, nego su im odnosili stvari iz stanova i kuća, ostavljali ih na ulici samo zato što se neko iz vlasti osetio uvređenim. Ovakav pristup, na kraju, Ćuruvija je platio glavom, bio je ubijen u sačekuši državne bezbednosti 11. aprila 1999. godine. Pre toga snalazio se kao i ostali kako zna i ume: novine su morale da izlaze, štampane su u Crnoj Gori, krijumčarene u Srbiju. Ima par preživelih kolega iz tog prioda koji mogu iz prve ruke o tome da govore, Dragan Bujošević, Filip Švarm, Veran Matić, starije kolege iz danasa koji su još aktivni.
Državni teror nije zaustavio slobodne medije.
Zato i danas, kada Vučić u svojstvu autokrate, traži legalni način da uništi sve one koji mu u medijskoj oblasti idu na nerve, siguran sam da mu neće poći za rukom. Neverovatna je njegova strast ka likvidaciji glasova koji ga nerviraju, a pošto je sada takvo vreme, on se trudi da u zakonsku oblandu postavi zamke u koje će upasti svi oni koji još uvek veruju da je slododa izražavanja osnova svake slobode i osnova svakog uređenog društva. Možda tih ljudi danas nema previše u javnosti, možda mnogi ne smeju o tome javno da govore, ali, svi koji se zaista bavimo novinarstvom u Srbiji, koliko god da nas ima i koji hranimo svoje porodice radeći ovaj posao, sigurno nećemo staviti svoje glave i glave svojih najbližih da nam ih iseče jedan autokrata i nedokazani reporter ili nosač smimateljske opereme TV Pala. Na kraju, sve smo to od njega videli, a i on, a i mi, znamo kako se to onda završilo i kako će sutra da se okonča.
Jer, Srbija bez slobode nije ništa.
Tako su nas naši stari učili.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar