Pitanja jednog roditelja iz OŠ "Vladislav Ribnikar"

Pre svega, imam duboko saosećanje s roditeljima koji su izgubili decu. Neke od njih znamo i lično, kao što sam poznavao i njihovu decu. Razmišljam svakodnevno i o tome koliko je sam taj čin od 3. maja potpuno apsurdan i iraconalan i koliko se izmiče svakom pokušaju da ga na neki način sebi razumom objasnimo.Ali to su pitanja koja će me još dugo pratiti i koja će još dugo biti bez odgovora. Zato sam se svesno usmeravao ka nekim konkretnijim pitanjima za koja mi je delovalo da mogu brže da se reše. Pre svega, pitam se da li je za decu bilo bolje da nastave da idu u školu ili da im se školska godina završi. Mnogo razmišljam i o tome šta će se dešavati sa školom od 1. septembra – kako će se deca osećati tada, u kojim uslovima će ići u školu ako rekonstrukcija počne tokom leta, prenosi N1. Međutim, od juče me je (ponedeljak, 29. maj), poput talasa zapljusnuo niz novih pitanja. Izazvala ih je informacija o sastanku koji je održan tog dana u Predsedništvu Srbije, uz prisustvo predsednika, “predstavnika relevantnih državnih ustanova” i dve majke iz Ribnikara. Otkud sad to, bilo je prvo što mi je prošlo kroz glavu. A potom je usledio cunami pitanja:Na osnovu kojih ovlašćenja predsednik Srbije učestvuje u odluci o ovim pitanjima? I zašto se umešao baš sad?Zašto je taj sastanak održan samo nekoliko sati pre najavljenog sastanka Saveta roditelja na kojem je trebalo da se razgovara upravo o ovim temama?Zašto su na sastanak na kojem je preporučen završetak škole za Ribnikarce, pozvani samo predstavnici roditelja koji se zalažu za kraj školske godine (a koji su u manjini, samo su glasniji), a ne i oni koji se zalažu za redovan završetak školske godine (a ima ih više od 70%, samo su tiši)?Zašto je na sastanak pozvana (sada već bivša) zamenica predsednika Saveta roditelja (koja je za prekid školske godine), a ne predsednik Saveta roditelja (koji je za nastavak školske godine)?Zašto na sastanak nije pozvan niko od nastavnika iz škole? Da li je bilo ko pitao nastavnike šta oni misle o ovome i kako se osećaju? Ipak je to “njihova” škola. Njima se, nažalost, ostvarila najgora noćna mora.Zašto su oni koji su najdirektnije pogođeni ovom odlukom – roditelji i nastavnici – za nju saznali iz medija?Kakvu poruku šaljemo deci, za čiju smo dobrobit toliko zabrinuti ovih nedelja, kada se jedna ovako važna odluka donosi “preko kolena” i na osnovu nekih ličnih poznanstava i inicijativa, a ne u okviru institucija?Ako je odlučeno da polovina škole više ne bude u funkciji od 1. septembra, kako će se odvijati nastava kada počne školska godina? Gde će se đaci smestiti? Kakav će biti kvalitet nastave? Kakve će posledice ova odluka imati po decu? Da li će biti izvor novih frustracija kada budu kretali u školu 1. septembra u potpuno partizanskim uslovima? Koliko će se dece ispisati iz Ribnikara nakon ovakve odluke? U koje će škole otići? Kako će tamo biti prihvaćena? Da li će tamo biti obeleženi kao đaci koji su pobegli iz škole u kojoj je dete ubilo drugu decu?Kako to da su “predstavnici relevantnih državnih ustanova” 5. maja preporučili povratak u školu, a sada odjednom donose potpuno oprečnu odluku i prekidaju školsku godinu? I koje im je obrazloženje?Zbog čega je smenjena direktorka? Je li ona kriva za masovno ubistvo? Zašto su suspendovani psiholog, pedagog i sekretar škole? Ako su razlozi neki događaji od ranije, gde su do sada bili svi ti nezadovoljni roditelji? Zašto nisu bili glasni tada, ako su imali neke primedbe?Da li smo svi mi imali neke moralne dileme kada smo u vreme redovne nastave vodili decu na skijanja, letovanja…? Kakvu smo poruku tada slali deci o važnosti škole?Ne znam, možda je za decu i bolje da u ovakvoj atmosferi više ne idu u školu, ali šta će biti od 1. septembra? Da li će se tada manje istraumirati kada uđu u zgradu škole? Ili je zbog svega možda bolje da promene školu? A ako promene školu, da li će zaboraviti šta se desilo 3. maja? I da li zbog toga ipak treba zatvoriti školu?A opet, da li smo prestali da koristimo prugu na kojoj je pogođen voz u Grdeličkoj klisuri tokom NATO bombardovanja 1999. godine? U njemu je tada poginulo najmanje 16 osoba. Da li treba da prestanemo da koristimo svaku deonicu nekog puta na kojem neko poginuo? Da li su u Duboni i Malom Orašju zapečaćena mesta na kojima su stradali nevini ljudi? Da li će tamo biti napravljeni memorijalni centri?Nemam ni izbliza jednoznačne odgovore na ova pitanja, a zasigurno znam sam da će ih biti još u narednim danima, nedeljama, mesecima… Kažu stručnjaci koji se bave ovom temom da se traume nikada ne mogu u potpunosti izlečiti i da možemo samo da naučimo kako da živimo s njima.S posledicama ovog strašnog zločina svi ćemo se suočavati dok smo živi, kako pojedinačno, tako i kolektivno. Zato hajde da probamo da o ovoj temi razgovaramo racionalno, argumentovano i staloženo, ma koliko nam bilo teško da odvojimo emocije u stranu jer smo svi istraumirani.Autor je roditelj dece koja pohađaju Osnovnu školu “Vladislav Ribnikar” i želeo je da ostane anoniman.BONUS VIDEO: Kako će deca koja ne žele da se vrate u "Ribnikar" završiti školsku godinu?

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=kakoedecakojaneeledasevrateuribnikar-novas-worldwide&stream=hp1400&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="6132097"]