Pismo iz Kragujevca: Ne dirajte ništa dok se studenti ne vrnu!

Duboki su koreni koji Srbiju vežu i ne daju joj da se uspenje na lestvici demokratskih zemalja. Koreni koji polaze iz dosijea u fiokama tajnih službi, počevši još od one Jugoslavije, pa sve do dosadašnje Srbije, pišu "Kragujevačke novine". 

Države su se menjale, vlasti su se menjale, ali sistem nikako. Sramotno, ali i strašno zvuči činjenica da samo u Srbiji, od svih zemalja istočne Evrope, nije došlo do usvajanja zakona kojim bi se omogućilo otvaranje tajnih dosijea doušnika službi. Obećanja sežu još od 5. oktobra, ali nikako da se spune. Jasno je zašto ne dolazi do toga, jasno jer su u tim dosijeima imena ljudi, i njihovih potomaka, koji i danas rukovode Srbijom.

Zbog tih dosijea „vezane“ su ruke ili, bolje rečeno, taj sistem postavlja na rukovodeće funkcije samo one ljude, ili njihove potomke, koji su bili saradnici tih službi. Tako da bez otvaranja tih dosijea nema ni napretka Srbije na demokratskom putu. U međuvremenu ovo je postao i jedan od uslova za ulazak u Evropsku uniju, definisan kroz poglavlja o pridruživanju 23 i 24, što samo govori o neiskrenosti vlasti kada objašnjava da snažno radi na ispunjavanju uslova za ulazak u Evropu.

Taj sistem mora da bude demontiran i to je osnov okupljanja ljudi na ulicama Srbije. Mi nismo imali snage za tako nešto i propustili smo kolosalnu priliku nakon 5. oktobra. Propustili i nikada je više nećemo dobiti.

Ono što je iznenadilo taj sistem je nova generacija mladih u Srbiji, onih koji su rođeni nakon tog 5. oktobra, onih koji ne poznaju, ali prepoznaju te probleme i koji ne žele da žive u zemlji kakvu smo im mi ostavili. A sve je veoma prosto i sve je stalo u jednu njihovu rečenicu: „Hoćemo da institucije rade posao za koje su nadležne!”.

Sistem, koji je nevidljiv, ali ga osećamo preko kontrole institucija, prvi put je naišao na „tvrd orah”, na nešto što ni sam ne razume. Naišao je na mlade ljude neopterećene ideologijom, ljude koji ne žele da mrze i za koje je nacionalizam ljubav prema svojoj zemlji, a ne mržnja drugih nacija.

Na one kojih nema u tim dosijeima, koji znaju šta hoće i to neće prodati zarad novca ili funkcije koje sistem svakodnevno nudi.

Sistem počinje da „baguje”, jer ovo što se dešava iskače od decenijskog algoritma njegovog funkcionisanja.

Na stranu to što sistem nema rešenja, problem je što i mi ne vidimo rešenje problema – kako naterati institucije da rade svoj posao, ali to nije ni čudno jer je nas taj sistem oblikovao prema sebi i svako naše razmišljenje se svodilo na ono koje nam je taj sistem nametao.

Tako da su i pitanja koje čujemo ovih dana na ulicama „Kako li će se ovo završiti?”, „Da li će uspeti?”, „Da li rade na pravi način?”, bespotrebna, jer mi ne shvatamo način funkcionisanja tih mladih ljudi, a oni ga dobro znaju i savršeno rade.

Mi treba samo da pratimo te mlade ljude, da slušamo šta oni pričaju i da im dajemo bezrezervnu podršku, a oni već znaju kako će ovaj sistem demontirati.

Ili što bi sin Dragan rekao: „Ne dirajte ništa, reko tata (studenti) da sačekamo dok se on ne vrne!”